Najgora je knjiga koja je dosadna

Da li je moguće pomiriti umetničku vrednost i čitanost jedne knjige, i u kojoj meri će današnji bestseleri biti čitani decenijama kasnije, govore naši sagovornici, pisci i izdavači, razmišljajući na temu bestseler knjiga.

Vladimir Arsenijević, pisac i urednik u izdavačkoj kući „VBZ Beograd” kaže da knjige Marka Vidojkovića, po njemu jednog od najtiražnijih naših pisaca, dostižu 20.000 prodatih primeraka.

– To je objektivni maksimum tiražnosti srpskih knjiga, dok naši izdavači govore da se proda i do 100.000, što nema veze sa istinom. Na naših osam miliona stanovnika moglo bi da se proda do 40.000 knjiga, dok u Švedskoj na osam miliona ljudi, bestseler ima milion primeraka. Zato se kod nas ne može govoriti o bestseler piscima kao o autoritetima – kaže Arsenijević. On primećuje da se devedesetih godina na bestseler listama nalazila literatura sa „kakvim-takvim” renomeom, a od 2000. godine i „supermarket proizvodnje”, fabrikuju se samo hitovi iz pera ličnosti koje su, kako smatra, kapitalizovale svoju medijsku slavu.

– Ali to nije lokalni fenomen, i tu se ne može ništa učiniti. Nekad mislim da ništa ne treba ni menjati, već uvesti podklasifikaciju, kao što je bilo na muzičkim top listama osamdesetih. Na zvaničnoj listi ste imali Majkla Džeksona, a na nezavisnoj „Smitse”, i te stvari ne treba dovoditi u vezu.

Komentarišući uticaj nagrada na tiraže knjiga, ovaj pisac primećuje da se pri dodeljivanju nagrada vidi svojevrsna kulturna ukočenost, i dodaje da će i u narednih 400 godina ljudi kupovati samo dobitnike NIN-ove nagrade, ironično dodajući da je to skoro pa fantastično.

– Naša sredina je dosledno autistična za regionalne književne nagrade, a, s druge strane, naše nagrade su previše nacionalne i ne mogu da ih dobiju pisci koji nisu iz ove sredine – kaže ovaj ninovac.

Prošlogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade Grozdana Olujić kaže da nagrade utiču na čitanost knjiga, ali da i tu ima promašaja.

– Nobelovu nagradu nisu dobili neki od najvećih svetskih pisaca (Tolstoj, Prust, Džojs, Borhes), a nema obrazovanijeg čitaoca koji ne zna njihovo delo, dok su neki od nobelovaca (Gracija Deleda, Nekse, Anatol Frans) odavno zaboravljeni. Za vrednost neke knjige, ipak, vreme je najpravedniji sudija, a koje će se knjige i kada čitati zavisi od mnogo toga – nivoa obrazovanja, društvenih prilika, medija, istorijskog trenutka. Po nekim istraživanjima, u 20. veku najčitaniji su bili „Mali princ”, „Gospodar prstenova”, „Hari Poter”, sva tri iz roda bajki – kaže Grozdana Olujić.

– S njima se zapravo vratilo vreme fantastične, bajkovite literature u jedan surovi svet ratova i nasilja svih vrsta. Kao korektiv tom svetu? Kao naknada za lepotu i nežnost? Teško je reći!

Grozdana Olujić naglašava da razlog za planetarnu popularnost pojedinih knjiga treba tražiti u „potrebi čitalaca da razotkriju svet tajni i zavera, tajnih puteva diplomatije i politike, kao što je nedavno učinio Vikiliks, na primer”. Sada, kako dodaje, knjige sve više pišu penzionisani generali, političari, predsednici vlada, glumci...

Dragan Lakićević, urednik Srpske književne zadruge, smatra da NIN-ova tradicija podrazumeva poverenje čitalaca, i da ovo priznanje znatno uvećava tiraž svake knjige, pogotovo što se dodeljuje za najpopularniji žanr, roman, a bilo bi, kaže, sasvim drukčije da se dodeljuje za poeziju... On dodaje da su umetnička vrednost i čitanost retko u saglasnosti, a danas možda ponajmanje.

– Bestseler znači „najprodavanije”, a ne najčitanije, nikako dobro ili najbolje... Ipak, ne treba olako određivati šta spada u lakšu, a šta u težu literaturu, jer granica nije uvek jasna. Najgora je knjiga koja je dosadna, a najbolja koja se čita više puta i to u raznim dobima života – kaže Lakićević i dodaje da bestseler pisci postoje dok niko ne primeti da su nestali. Predlaže da se one ne nazivaju romanima već „hitovima”.

– To znači da su pravi pisci, umetnici, naučnici na izvestan način izgubili ugled, a to spada u rezultate tranzicije i krize. Nekada su se romanima zvali i ljubavni vikend-romani i krimi-priče o Lunu kralju ponoći. Kako je to bilo davno, meni se čini da su oni bili sa više mašte od mnogih sadašnjih bestselera – kaže Dragan Lakićević.

Nenad Šaponja, urednik u izdavačkoj kući „Agora”, na ovu temu kaže:

– Teško je govoriti o bestselerima kada imate onih nekoliko knjižara u Beogradu i Novom Sadu, i tek pokoju u ostatku zemlje, kada je popriličan procenat populacije funkcionalno nepismen, a ni ostali pismeni se previše ne zamaraju čitanjem. Dalje, i oni koji čitaju, čitaju mahom lošu literaturu. Danas u Srbiji već knjige sa prodatih dve ili tri hiljade primeraka možemo nazvati bestselerima, što skoro spada u sferu humora, budući da takvi tiraži tek dosežu granice ekonomske isplativosti i za autora, i za izdavača. Ogromna većina, pri tom vrednih knjiga, nema tiraž veći od 500 ili 1.000 komada, a i ti tiraži se prodaju po nekoliko godina. Dakle, govoreći o situaciji sa knjigom u Srbiji danas, uputnije je koristiti pojam slouseler, nego bestseler – smatra Šaponja i dodaje da i država instrumentima kulturne politike daje svoj doprinos produbljivanju ovakvog stanja.

Podsetimo, Šaponjina izdavačka kuća objavila je „Teslu, portret među maskama” Vladimira Pištala (dobitnik NIN-a), i Doris Lesing (Nobela), pa ovaj izdavač primećuje da su pomenute nagrade promenile percepciju proze ovih pisaca u našoj javnosti.

– Pištalov roman prodali smo u skoro 15.000 primeraka. I pre smo imali velikog pisca, ali ga je tek NIN-ova nagrada učinila vidljivijim. Knjiga „Peto dete” Doris Lesing godinama je tavorila u magacinu, sve do obznanjenja Nobelove nagrade, kada je doslovno za tri dana otišao ceo tiraž – kaže Šaponja i dodaje da „ukoliko se neki izdavač služi prevarama i lažira tiraže, onda taj mora biti svestan da će one kad-tad izaći na videlo”.

Mirjana Sretenović