Diplomatska diskriminacija

Slučaj bračnog para Nastić u SAD, kome su američke vlasti oduzele decu i krivično ih gone, jer su na kompjuteru oca pronađene fotografije njihove golišave dece, uzdrmaoje proteklih dana javnost u Srbiji. Nedugo po otkriću ove priče reagovali su brojni zvaničnici osim institucije koja je nadležna da pomogne našim građanima u inostranstvu – Ministarstva spoljnih poslova.

Istini za volju, u javnosti su se pojavili „neimenovani izvori u MSP-u”, kao i izjava generalnog konzula Srbije u Čikagu. Međutim, nijedna zvanična izjava nije data nekom mediju sa sedištem u Srbiji, budući da u MSP-u i dalje važe čudna pravila.

U skladu sa tim pravilima ambasador Srbije u SAD, Francuskoj ili nekoj drugoj stranoj zemlji sme bez ikakvih birokratskih ograničenja da da izjavu stranom mediju,ali ne i novinaru koji radi za medijsku kuću iz njegove zemlje.

Tako dopisnici srpskih medija iz, na primer, SAD nemaju teoretsku šansu da u kratkom roku dobiju zvaničnu informaciju od srpskih diplomata u toj zemlji, budući da moraju da prođu kroz dugu proceduru u kojoj se zahtev šalje u Beograd u ministarstvo gde se očekuje da ministar odobri razgovor, a kad su pisani mediji u pitanju često se zahteva i kasnija autorizacija dobijenih odgovora.

Budući da je ova procedura „veoma brza”, novinarima najčešće ne preostaje ništa drugo do da se posluže formulacijom „neimenovani izvor” ili da pribegnu svojevrsnoj akrobaciji u kojoj će svog američkog kolegu zamoliti da bez problema uzme izjavu od srpskog diplomate, koju će srpski novinar posle preneti.

Tako je javnost u Srbiji o slučaju porodice Nastić čula izjavu generalnog konzula Srbije u Čikagu Deska Nikitovića, ali datu novinaru „Glasa Amerike”.

Da sve može drugačije svedoči to da nikome ne pada na pamet da dopisnicima „Njujork tajmsa”, „Vašington posta” ili Si-En-Ena onemogući birokratskim zavrzlamama da dok izveštavaju iz Avganistana u najkraćem roku dobiju zvanične informaciju od zvaničnika američke ambasade u Kabulu.

Ambasador SAD u Kabulu Karl Ajkenberi je praktično uvek dostupan američkim novinarima kako bi im pružio informacije o politici Vašingtona ali i brojnim američkim državljanima koji su u Avganistanu. Ukoliko je i potrebno „aminovanje” Stejt departmenta, to se završava jednom kratkom i-mejl porukom, a vremenska razlika između Kabula i Vašingtona nije izgovor da se dogovor odloži „za sutra” ili kada neko od „nadležnih” bude dostupan da obradi „zahtev medija”.

Novinari iz Srbije, a samim tim i javnost, na zahtevanu informaciju iz MSP-a u Beogradu najčešće čekaju danima ukoliko je uopšte i dobiju. Ukoliko želi da uhvati korak sa savremenim tokovima, naša diplomatija mora da bude otvorena za medije pa čak i da im pruži informaciju koju možda nisu tražili. Na primer, javnost bi sigurno volela da čuje šta je MSP uradio u vezi sa pitanjem državljanina Srbije kojeg su pre mesec i po dana oteli somalski pirati.