Дипломатска дискриминација

Случај брачног пара Настић у САД, коме су америчке власти одузеле децу и кривично их гоне, јер су на компјутеру оца пронађене фотографије њихове голишаве деце, уздрмаoje протеклих дана јавност у Србији. Недуго по открићу ове приче реаговали су бројни званичници осим институције која је надлежна да помогне нашим грађанима у иностранству – Министарства спољних послова.

Истини за вољу, у јавности су се појавили „неименовани извори у МСП-у”, као и изјава генералног конзула Србије у Чикагу. Међутим, ниједна званична изјава није дата неком медију са седиштем у Србији, будући да у МСП-у и даље важе чудна правила.

У складу са тим правилима амбасадор Србије у САД, Француској или некој другој страној земљи сме без икаквих бирократских ограничења да да изјаву страном медију,али не и новинару који ради за медијску кућу из његове земље.

Тако дописници српских медија из, на пример, САД немају теоретску шансу да у кратком року добију званичну информацију од српских дипломата у тој земљи, будући да морају да прођу кроз дугу процедуру у којој се захтев шаље у Београд у министарство где се очекује да министар одобри разговор, а кад су писани медији у питању често се захтева и каснија ауторизација добијених одговора.

Будући да је ова процедура „веома брза”, новинарима најчешће не преостаје ништа друго до да се послуже формулацијом „неименовани извор” или да прибегну својеврсној акробацији у којој ће свог америчког колегу замолити да без проблема узме изјаву од српског дипломате, коју ће српски новинар после пренети.

Тако је јавност у Србији о случају породице Настић чула изјаву генералног конзула Србије у Чикагу Деска Никитовића, али дату новинару „Гласа Америке”.

Да све може другачије сведочи то да никоме не пада на памет да дописницима „Њујорк тајмса”, „Вашингтон поста” или Си-Eн-Eна онемогући бирократским заврзламама да док извештавају из Авганистана у најкраћем року добију званичне информацију од званичника америчке амбасаде у Кабулу.

Амбасадор САД у Кабулу Карл Ајкенбери је практично увек доступан америчким новинарима како би им пружио информације о политици Вашингтона али и бројним америчким држављанима који су у Авганистану. Уколико је и потребно „аминовање” Стејт департмента, то се завршава једном кратком и-мејл поруком, а временска разлика између Кабула и Вашингтона није изговор да се договор одложи „за сутра” или када неко од „надлежних” буде доступан да обради „захтев медија”.

Новинари из Србије, а самим тим и јавност, на захтевану информацију из МСП-а у Београду најчешће чекају данима уколико је уопште и добију. Уколико жели да ухвати корак са савременим токовима, наша дипломатија мора да буде отворена за медије па чак и да им пружи информацију коју можда нису тражили. На пример, јавност би сигурно волела да чује шта је МСП урадио у вези са питањем држављанина Србије којег су пре месец и по дана отели сомалски пирати.