Herbarijum

Kažu da život spoznajemo čulima. Sve se zaboravlja i briše, kao prašina staložena na sanduku vremena. Želja da se razume, objasni i definiše je samo to - želja.

Pamtimo, međutim, kako smo se osećali, ne kako smo mislili, kako je zapravo bilo to što je bilo i što se dogodilo. Sećanja, rašomonska, varljiva beležica našeg trajanja i traganja.Ono što je reka života donosila i taložila kao plodni mulj i odnosila, oduzimala, odranjala kao obalu pod našim nogama za svakoga od nas imalo je drugačije značenje i smisao.

Listam stranice sećanja kao stari, zaboravljeni, prašnjavi herbarijum. Otvaram krhke korice povezane potrošenim beličastim nitima koje drže moj život na okupu. Neki davni vetrovi zavlače se u najskrovitije uglove i podižu uvis davno zaboravljene mirise: georgina i bosiljka iz babinog dvorišta, sagnjilog lišća pod krošnjom velikog oraha u neka hladna novembarska jutra...miris se povlači nisko kao magla, mota se oko nogu, sapinje me, kao da me moli da stanem i udahnem...Ali, proleća mame i ja lepršam dalje...Otvaram prozore uokvirene zumbulima i trčim niz proplanke detinjstva posute zelenim travama, maslačcima i sitnim usnulim cvećem belih rada.

Cveće proleća je medonosno, zujavo i nežno kao lepet leptirovih krila. Mirisni sirupi višanja, ljubičasti purpur kupina i tajanstvena hemija smole na našim dečijim rukama.Sunce i suncokreti crtaju pege po obrazima, vetar rasplamsava radoznalost u dečijim pogledima- Koje je boje vetar? I osećanje da je sve moguće.

U neka snegovita jutra odnekud daleko dolaze egzotični mirisi narandži, kroz beličasto gustilo januara, obećavajući iskričava i prpošna neba koja se nadvijaju nad razbokorene bagreme, zove i lipe. Obavijeni nevinošću belog slutimo obilje darežljivih krošanja. Obećanja su nanošena u krupnim potezima Van Gogovske Provanse - u paleti okre, azura i sijene...To obilje i gusti med leta nosilo je u sebi katarzu i kraj ogoljenog krajolika jeseni, ali, ko je onda mislio o tome...mladost se kao raspukla lubenica cedila niz lepljive prste...

Omirisati, udahnuti, osluhnuti! Trepere se čula kao nežni listovi vitkih breza na proplancima sastanaka i prvih ljubavi...Karmin ruža i purpur jorgovana ostavljaju svoje tragove na zapaljenim usnama.

Mnogo godina zatim, pustošili su nas izgubljeni pogledi niz oktobarsku mokru ulicu, koja je nestajala negde iza nas, gotovo kradom, batom utihlih, sporih i nevoljnih ili možda, ipak, neodlučnih koraka. Kako god, odlazili smo. U vazduhu su ostale grane, pružene visoko ka nebu, kao čežnjive i prazne ruke u zimski sumrak...

Odlazili smo sa snom da se vratimo. Neki sa odlukom da ne pogledamo unazad.Propupali, rascvetani ili ogoljeni....svejedno...pomireni, razočarani, odlučni da zivot zagrabimo ili nevoljni da počnemo iznova, sa verom u bolje ili sumnjom, u strahu da će nam sneg zauvek zavejati tragove i da nećemo moći da pronađemo put koji vodi nazad...ako zatreba...

Vetar sećanja nas progoni kao opustelo polje. I dobro je da je tako. Kako bi drugačije moglo da bude?

A zemlja je tu, večna. I čeka.