Sećanja na Srbiju

Zubato sunce januarskog jutra izmamilo je našu porodicu napolje. U gostima nam je pas Edgar čiji su gazda i gazdarica otišli na zimovanje pa smo spojili zdravo sa korisnim i njega ujedno poveli u šetnju. Kao da je čitav grad izašao jer je svima dosadilo da sede unutra. Naročito posle decembarskih praznika koji su trajali i koji su nam natovarili kilažu.

Uzela sam ja da vodim Edgara pošto volim brži hod. Šetajući pored jednog od brojnih kanala u ovoj niskoj zemlji, nižoj od mora, razmišljam šta bi bilo kada bi se svi ti kanali izlili? Šta bi bilo kada bi i nas zadesila poplava poput one davne 1953.godine kada je u ovoj prelepoj zemlji stradalo 1200 ljudi, žena, dece…. Koliko je pasa i ostalih životinja tada stradalo niko nezna. Tada je u ovoj zemlji živelo mnogo manje stanovnika; sada ih je 17,5 miliona. I sad zamislite, zemlju veličine Vojvodine sa toliko stanovnika.

Onda se okrenem, sačekam moje pa njima ispričam moja razmišljanja. – Nema šanse, kaže moj suprug. Da se tako nešto nikad više ne dogodi Holanđani su se potrudili. Sagradili su svuda ''kapije'' koje se automatski dižu i spuštaju a kad bi naišla prekomerna količina vodurine. Hmm, posmislim u sebi, Bože kako ljudi brinu i misle i na sledeće generacije.

Šetali smo dugo na prohladnom vetru sve dok se nismo umorili. A onda smo svratili u obližnji hotel-restoran da odmorimo i popijemo kapučino. Uz kapučino obavezno parče torte po izboru. I Edgar je dobio ćasu vode i odmah se spustio na mekani tepih ispod stola i nikome nije smetao.

Kada smo stigli kući, osvežena dozom kiseonika rešila sam da spremim policu sa knjigama. Brojni naslovi sa požutelim stranicama vratiše me neizbežno u Srbiju gde sam rođena. Bože, kako su brzo prošle 42 godine. Prosto ne mogu da verujem a kao da je juče bilo. Prelistavam stranice sa ćiriličnim pismom na kojima su brojne posvete od slučajnih poznanika, prijatelja, rođaka…. Mnogi od njih nisu više. Moja profesorka biologije, na primer. Profesor istorije koji mi je poklonio svoju knjigu. Sve njih sam sretala prilikom naših poseta Srbiji.

Onda sam sa police prešla u prostoriju gde su se nalazili brojni albumi sa fotografijama. U porodičnom albumu koji sam lepila kada sam došla u ovu zemlju kao 18-godišnjakinja neizbežno nailazim na fotografije onih koji su me bezuslovno voleli i koji su me ostali željni a to su moji roditelji. Ni njih više nema.

Među brojnim fotografijama nailazim na dečije slike brojnih rođaka od kojih su neki odrasli u dobre ljude, imaju svoje porodice. Drugi su pak postali ''gubitnici tranzicije''. Ali sve to ne bi bilo tako strašno da za tu svoju nesrećnu sudbinu nisu krivili baš nas, valjda zbog toga što mi živimo tu gde živimo. Kao da smo mi tako hteli. I kao da im nikada nismo pričinili nikakvih radosti, a jesmo i to bezbroj.

Kada su bila mala naša su deca zajedno sa nama vukla torbe pune darova u Srbiju. Vukli smo čak i onima koji su imali više od nas. Od sebe smo odvajali ali žalili nismo. Naši dečaci, onako mali stenjali su pod rancima punim poklona za; Gorana, Dejana, Peđu, Nadu, Miru, Vesnu, Draganu, Zorana… ujku, ujnu,…. I tako iz godine u godinu, svakog leta a ponekad i zimi.

Sve dok nije došlo tranziciono vreme pobednika i gubitnika i u Srbiji. Onda su neki od njih (sada bankari, biznismeni, velikoposednici…, nas - koji smo ostali isti bacili u neki zapećak sećanja na vreme kada su oni bili obični ljudi. Ako i takav deo sećanja imaju jer - luksuz zna da udari i na memoriju.

Drugi naši mali a sad odrasli naši rođaci koji su se našli u gubitničkom timu napisali su nam otvoreno da smo mi prezreni i odbačeni, da smo sada nepoželjni.

Razlog nismo znali niti ćemo ikada saznati. Oni su barem bili iskreni i smogli su snage da nam kažu ono što su možda dugo mislili a što mi u nostalgičnom zanosu nismo primećivali.

Bilo kako bilo, možda je tako i bolje, inače bismo ostali u iluziji da su naši darovi sporedni a da smo mi dobrodošli. Više ionako u Srbiji nema onih koji su nas voleli bezuslovno i koji osim nas nisu očekivali ništa drugo.

Sa takvim zaključkom vraćam se u stvarnost sudbine asimilacije koju nisam želela JA a u koju su me gurnuli oni u koje sam se mogla zaklinjati. Priznajem sebi da volim i poštujem ove ljude i ovu zemlju koja mi je pružila šanse da se razvijem jer su me njeni ljudi mnogo toga naučili.

Ako ništa drugo a ono da cenim prave osobine koje su svojstvene nekim narodima jer ovde živi preko 30 različitih nacija dok sve funkcioniše. Više mi nije važno ko je odakle, već mi je najbitnije kakav je čovek i šta od drugih mogu da naučim.

Što se mene tiče ja nemam više iluzija o naročitoj gostoljubivosti, posebnoj srdačnosti i pravim prijateljstvima, rodoljublju.... Poreklo, ćirilicčno pismo, svoju zemlju nikada nisam zapostavljala. Ali sada sam albume sa fotografijama kao podsetnicima iz moje prošlosti i zemlje porekla sklonila do sledećeg spremanja moje nove kuće.

Moj život je u inostranstvu a njihov je kod kuće.