Srce je rušno kada umre čovek

Posle smrti pesnika, tako velikog kakav je bio Novica Tadić (17. 07. 1949 – 23. 01. 2011) ostaje neprirodni muk, paradoksalno, ali jednak kriku kamena, tišina koja podseća na radosnu tugu zbog oslobođenja od svega telesnog.

Tadić je rođen u Smriječnu kod Plužina, Filozofski fakultet završio je u Beogradu, bio je urednik „Književne reči”, časopisa „Vidici” i „Književne kritike”, bio je dugogodišnji urednik u izdavačkoj kući „Rad”, i autor blizu dvadeset knjiga poezije, među kojima su „Prisustva”, „Smrt u stolici”, „Ždrelo”, „Ognjena kokoš”, „Pogani jezik”, „O bratu, sestri i oblaku”, „Ulica”, „Kobac”, „Ruglo” i drugih. Bio je dobitnik najznačajnijih nagrada za poeziju „Milan Rakić”, „Vasko Popa”, „Đura Jakšić”, „Disove”, „Stanislav Vinaver”, „Meša Selimović”.

Njegova poezija, snovidna igra stvari i fantastičnih, nemogućih, apstrakcija, negativne logike i oneobičavanja stvarnosti, demonskih predstava sveta i ljudi, kao da je i sama bila vapaj za smirenjem i čistotom, podsmeh užasu u stremljenju ka konačnim oslobođenjem svesti. „Natovario sam sebi na vrat divne i predivne stvari. Na moj je život stavljena vaza sa cvećem. U tišini umirem, pored zida. Ležeći. U snu me grle anđelčići, deca – duhovi. Svetlost pada između zavesa, na žuti pod. Nekada sam čudovišta hranio, bio radan, bio opak. U svet sam krijumčario nešto strašno i prvobitno. Bio sam grešan; sad sam pomiren…”, pisao je Tadić.

Kritički se odnoseći prema pesničkoj tradiciji, prema „kanononizovanim poetskim motivima”, bio je kritičan i nesvrstan u životu, nikome nije pripadao, nikome se nije izvinjavao. Kao da je pred sobom uvek imao neki viši cilj zbog kojeg je bio donekle imun na mišljenja ljudi. Novica Tadić bio je svojim bićem predodređen za pesnika. Za njega bi se najpre mogla odnositi ona moćna i odvažna misao Kjerkegora: „Samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj pronalazi, samo onaj ko u donji svet silazi, voljenu spasava, samo onaj ko nož poteže Isaka dobija”.

Poznato je da je Vasko Popa, došavši u dodir sa Tadićevom poezijom, preporučio je zatim Čarlsu Simiću, koji ju je potom preveo u Americi.

Poezijom je Tadić objavljivao slike predmeta i životinja u kamernoj atmosferi podsvesti i nedokučivog, pticolika stvorenja, pernate utvare, ljude koji krešte, grada kao velikog vražjeg ždrela. Više je o njemu pisano nego što je sam davao intervjue. „Smestivši đavola u jezik, Tadić nam, hteo ne hteo, skreće pažnju na sam verbalni materijal u svojim pesmama”, primetio je jedan kritičar govoreći o brižljivom odnosu Tadića prema jeziku i neobičnim rečima koje je tvorio.

Uočavao je dramatičnu dihotomiju života i smrti, straha i bezumlja, tame i užasa. U njegovoj poeziji čuli su se daleki odjeci Teofila Gotjea i nemačkih ekspresionista.

U razgovoru za naš list istakao je da je Momčilo Nastasijević bio naš najdublji pesnik, da je voleo svoj rod, svoje bližnje i citirao je stihove Nastasijevićeve pesme „Truba”: „Rod smo. Kad umre čovek,/ i moje srce rušno je”. Dihotomiju Tadićevog karaktera, međutim, potvrdila je već sledeća izjava u ovom intervjuu da je idealni čitalac njegove poezije sam đavo. „Mogu da ga zamislim kako se sladi i kikoće nad mojim pesmama punim nesreće, zlih pomisli suludih zgoda, tamnih emocija, i slika iz pakla, odnosno iz mog života koji je on, uz moju pomoć, pretvorio u pakao”.

Mihajlo Pantić napisao je jednom prilikom: „Davno, posle neke književne večeri u Skoplju, pitao sam ujutru za doručkom Novicu Tadića kako je spavao. ’Užasno’, rekao je, ’celu noć čekao sam da neko dođe po mene’. Kroz tu rečenicu, naizgled običnu, prosvetlila mi se poezija Novice Tadića. Svet cepti od neke prikrivene, duboke, iracionalne jeze, od kada je postao, on drhti na samoj granici nastajanja, i taj se strah, kroz istoriju, samo umnožava. Poneko od nas cepti zajedno sa svetom i taj je pesnik: on je u stanju da izrekne taj neobjašnjivi, nevidljivi, a tako stvaran strah…”

Petar Pajić uočio je u Tadićevoj poeziji sličnosti sa stvaralaštvom Zamjatina i Orvela, onu važnu pojedinost koja se odnosi na totalnu uslovljenost od civilizacije, do krajnje nemogućnosti i unutarnjeg govora, do krivice i osude.

Po Heraklitovoj „Ono što budni sanjamo jeste smrt, ono što u snu uhvatimo jeste život”, Tadić i jeste stremio „iz pakla ovog za zraku neku raja”, za životom kojem konačno sasvim pripada.

Marina Vulićević