Imati pa nemati

Kad bi se na nekoj zamišljenoj mapi Evrope, kao na kakvoj kontrolnoj tabli, palile lampice kada god negde izbije neki društveni sukob, deo koji označava Srbiju verovatno bi bio jedan od najosvetljenijih. Te „srpske lampice“ ne bi bile jake, što će reći da ovdašnji sukobi obično nisu masovni. Ali su učestali i ima ih na celom prostoru, što govori o Srbiji kao društvu stalnih tenzija.

Rangirajući njihovu „relativnu težinu“, autori priloga u našoj seriji na prvo mesto stavljaju nacionalne tenzije. Jer, kada se pojave, one su najzapaljivije i umaju takvu snagu da odmah potisnu sve ostale. One mogu da budu i najmasovnije. Neki političari ih i dalje zloupotrebljavaju, naročito u vreme predizbornih priprema, kada oko sebe treba okupiti birače. Ili kada tek treba izaći u javnost sa novim programom nacionalne mobilizacije, kao što je sada slučaj u Novom Pazaru.

Ipak, danas su ubedljivo najčešći socijalano-klasni protesti i tenzije, ali oni su obično atomizovani i izdvojeni svaki za sebe.

Atomizovanost socijalnih protesta ovde je u vezi s političkim profilom naših stranaka i načinom rada sindikata. Političke stranke nisu socijaldemokratske, tako da se preterano ne interesuju za socijalne probleme pojedinih kategorija stanovništva, dok sindikati kod nas ne deluju „odozdo prema gore“, iz baze, nego „odozgo naniže“. Zato su kod nas retke situacije poput ove aktuelne, kada je sindikat obrazovanja uspeo da oko sebe okupi veliki deo zaposlenih u svojoj branši.

Drugi važan momenat u vezi sa ovdašnjim socijalnim tenzijama jeste njihova vremenska dinamika. Nekoliko godina posle 2000. u Srbiji se bolje živelo, naročito u poređenju sa decenijom pre toga. I nadanja u „bolje sutra“ bila su sve veća, a onda je došlo do nove globalne krize koja je istopila i ono malo ovdašnje pozitivne energije. To gubljenje tek stvorene nade, smatraju sociolozi, može da bude i pravi okidač novih protesta i nezadovoljstava.

Serija „Politikinih“ priloga ukazala je i na to da lek protiv tenzija i sukoba u siromašnom i veoma diferenciranom društvu treba tražiti i u građanskom aktivizmu i inicijativi. Aktivizam građanstva i njegovih organizacija može doprineti rešavanju mnogih tekućih problema, tako da je društvo visokih tenzija i povremeno velikih sukoba, istovremeno i – građanski pasivno. Ono prepušta vlastima da budu tumači svih bitnih događaja i očekuje od vlasti da određuju šta je za jednu zajednicu „najvažnija tema”. To su društva u kojima do otvorenih sukoba dolazi retko, ali kada se dese oni su veoma masovni i ponekad tragični. Takvih sukoba je bilo nekoliko tokom devedesetih godina u Srbiji, a sa njima se, samo u još drastičnijim verzijama, ovih dana suočavaju neke arapske zemlje.

Zbog toga se smatra da je jedan od ključnih procesa postsocijalističke transformacije društava centralne i istočne Evrope – njihov prelazak iz pasivnog u aktivno društvo. Taj prelazak se ne dešava preko noći, ali iskustva o tome kako jedno društvo vremenom izrasta u aktivno građansko treba tražiti u razvijenim evropskim zemljama, poznatim po malom broju socijalnih sukoba. Doduše, i po visokom standardu života, nekoliko puta višem od onog u Srbiji.

Od sutra nova serija: Subvencije privatnim investitorima – prednosti i mane