Имати па немати

Кад би се на некој замишљеној мапи Европе, као на каквој контролној табли, палиле лампице када год негде избије неки друштвени сукоб, део који означава Србију вероватно би био један од најосветљенијих. Те „српске лампице“ не би биле јаке, што ће рећи да овдашњи сукоби обично нису масовни. Али су учестали и има их на целом простору, што говори о Србији као друштву сталних тензија.

Рангирајући њихову „релативну тежину“, аутори прилога у нашој серији на прво место стављају националне тензије. Јер, када се појаве, оне су најзапаљивије и умају такву снагу да одмах потисну све остале. Оне могу да буду и најмасовније. Неки политичари их и даље злоупотребљавају, нарочито у време предизборних припрема, када око себе треба окупити бираче. Или када тек треба изаћи у јавност са новим програмом националне мобилизације, као што је сада случај у Новом Пазару.

Ипак, данас су убедљиво најчешћи социјалано-класни протести и тензије, али они су обично атомизовани и издвојени сваки за себе.

Атомизованост социјалних протеста овде је у вези с политичким профилом наших странака и начином рада синдиката. Политичке странке нису социјалдемократске, тако да се претерано не интересују за социјалне проблеме појединих категорија становништва, док синдикати код нас не делују „одоздо према горе“, из базе, него „одозго наниже“. Зато су код нас ретке ситуације попут ове актуелне, када је синдикат образовања успео да око себе окупи велики део запослених у својој бранши.

Други важан моменат у вези са овдашњим социјалним тензијама јесте њихова временска динамика. Неколико година после 2000. у Србији се боље живело, нарочито у поређењу са деценијом пре тога. И надања у „боље сутра“ била су све већа, а онда је дошло до нове глобалне кризе која је истопила и оно мало овдашње позитивне енергије. То губљење тек створене наде, сматрају социолози, може да буде и прави окидач нових протеста и незадовољстава.

Серија „Политикиних“ прилога указала је и на то да лек против тензија и сукоба у сиромашном и веома диференцираном друштву треба тражити и у грађанском активизму и иницијативи. Активизам грађанства и његових организација може допринети решавању многих текућих проблема, тако да је друштво високих тензија и повремено великих сукоба, истовремено и – грађански пасивно. Оно препушта властима да буду тумачи свих битних догађаја и очекује од власти да одређују шта је за једну заједницу „најважнија тема”. То су друштва у којима до отворених сукоба долази ретко, али када се десе они су веома масовни и понекад трагични. Таквих сукоба је било неколико током деведесетих година у Србији, а са њима се, само у још драстичнијим верзијама, ових дана суочавају неке арапске земље.

Због тога се сматра да је један од кључних процеса постсоцијалистичке трансформације друштава централне и источне Европе – њихов прелазак из пасивног у активно друштво. Тај прелазак се не дешава преко ноћи, али искуства о томе како једно друштво временом израста у активно грађанско треба тражити у развијеним европским земљама, познатим по малом броју социјалних сукоба. Додуше, и по високом стандарду живота, неколико пута вишем од оног у Србији.

Од сутра нова серија: Субвенције приватним инвеститорима – предности и мане