Migracije mozgova

Tokom osamdesetih godina prošlog veka iz Srbije je odlazilo oko 2 % stanovništva godišnje; devedesetih se taj broj udvostručio, a pre 5. oktobra 2000. godine iznosio je već preko 20%...

Najviše fakultetski obrazovanih mladih ljudi otišlo je u Kanadu i Ameriku, a u brojkama, do danas prema nekim istraživanjima, Srbiju je napustilo oko 500.000 visokoobrazovanih stručnjaka.

Sa brojkama se uvek lako igrati, statistički podaci nisu uvek 100% tačni uvek i narodski rečeno “ko zna koliko ih još ima, a da se ne zna za njih”…

E, ja ću vam ispričati svoje viđenje jedne strane medalje, kako žive u inostranstvu ti za koje se ne zna. ..

Slika odlaska je bila manje-više svima ista: surčinski aerodrom pretesan za svu tugu iz grudi, kofer mali za sve uspomene, avion tesan za sve prijatelje, a roditelji krhki za sve zagrljaje.

Prvi dani i nedelje proticali su u traženju posla, prilagođavanju metropoli, upoznavanju različitih ljudi, navika, američkih običaja, različitosti, pravila ponašanja, poslovnih obaveza, upoznavanju delova grada, voznih linija i turističkih atrakcija.

Nostalgija je ostavljena po strani, doći će kada joj bude vreme za to, najčešće u zimu, za praznike, a do tada novci se moraju obezbediti za školovanje mlađih članova porodice, za zdravlje starijih i za završetak studija i normalan život nas samih, porodičnih heroja otisnutih preko okeana za spas porodica osiromašenih “balkanskom tranzicijom”.

Vize su dobijene usled redovnosti polaganja ispita, upisa poslednje godine studija u roku, tako da ničega spornog nije bilo za ambasadu u tome da cemo se vratiti nakon 12 meseci rada i putovanja... Eh,da… Beše to 2007.god... Nismo otisli kući… Nismo mogli… Progledali smo!

Shvatili smo da negde postoji normalan život; da možeš da radiš i da se (ne)mučiš i da budeš plaćen za to; da imaš garderobu i obuću za sva 4 godišnja doba; da tražiš posao znanjem i veštinama, a ne kovertom; da možeš da kupiš auto uz 2 godine rada bez velikog odricanja, a ne da imaš 2 auta u životu; da su putovanja odmor, a ne luksuz; da je briga o zdravlju obaveza, a ne snobizam protiv belog luka; da se neke bolesti leče, a ne da se pravdaju stresom i neznanjem naših doktora… Političke teme ću zaobići, kao i poimanje patriotizma, razumećete...

Samo u ovom gradu, iz Srbije nas je bilo oko stotinjak 2007.godine, a danas mislim već preko 400. Govorim samo o nama, nesvršenim studentima sa pasošima u kojima je istekao datum povratka. Neki su se snašli na vreme; zavoleli mlade državljane/ke i već 2 leta bili na odmoru u Srbiji, neki ih nisu zavoleli ali su se lepo dogovorili, neko je pak još na doučavanju engleskog jezika sa Kinezima i Špancima prepodne u školi, a nažalost većina vredno radi i živi svoj život mirno, u ilegali. Poslovi koje najčešće radimo su razne restoranske pozicije, selidbe, čuvanje dece, obezbeđenje klubova, treniranje u teretanama, građevina…

U ovom delu grada ima puno grčkih kafića, crkava pravoslavnih, mnogo prodavnica sa evropskim proizvodima tako da smo već ispraksirani da roditeljima preko skajpa pokažemo da jedemo plazmu, jafu, smoki, pijemo cedevitu, a ne koka-kolu - da se ne brinu, da ne misle da gladujemo zbog njih. Daleko bilo, pa mi se svaki dan hranimo u restoranima! Meksikanci su šefovi u kuhinji, ne gledaju oni gde su menadžeri, samo pitaju: “Šta danas želiš da ti napravim?” Oni tebi hranu, ti njima piće i sve ide u krug, svi su srećni i zadovoljni.ž

Smeli smo i u putovanjima. Vozačke dozvole su dobijene u drugoj državi, jer se zakoni razlikuju od države do države, pa smo otkrili gde može da se dobije na 5 godina, a da treba samo broj socijalnog, tako da jednog vozača za po jedan auto uvek imamo, gde god se zaputili, naravno, unutar Amerike. Leta su nam najdraža jer pristigne još novih studenata, žurke su češće, stigne dobra rakija i pelinkovac, pa još kad nam Nole ode u finale, a mi zauzmemo celu tribinu, eh!...

Najteže je za Božić, crkva puna ljudi, deca uz roditelje, Badnje veče kao najradosnije veče za hrišćane, a ti se osetiš sam. Ne vredi cela armija drugara koji su u istoj situaciji kao i ti - ti si tada sam! I sutra ujutru ti ćeš biti sam, jer česnicu nije mati napravila, a taj dinar što si našao u njoj nema kuću da u njoj ostane.

Proći će sve, već sutra ovo moje pisanje je prošlost! Nego, ako neko sretne nekog ministra, predsednika, neka mu kaže da su brojke ipak drugačije od onihzvaničnih; ne treba da nas prebrojavaju. Ne.

Neka samo znaju da ima i nas, ne znam kako da nas nazovem - razapetih između Srbije i Amerike, “polu-odlivenih mozgova” ili, pošto nismo diplomirali “odlivenih polu-mozgova” ili (kako nas na fakultetu evidentiraju) “neaktivnih studenata”.. Kako god, puno pozdrava svim dobrim ljudima od nas!