Миграције мозгова

Током осамдесетих година прошлог века из Србије је одлазило око 2 % становништва годишње; деведесетих се тај број удвостручио, а пре 5. октобра 2000. године износио је већ преко 20%...

Највише факултетски образованих младих људи отишло је у Канаду и Америку, а у бројкама, до данас према неким истраживањима, Србију је напустило око 500.000 високообразованих стручњака.

Са бројкама се увек лако играти, статистички подаци нису увек 100% тачни увек и народски речено “ко зна колико их још има, а да се не зна за њих”…

Е, ја ћу вам испричати своје виђење једне стране медаље, како живе у иностранству ти за које се не зна. ..

Слика одласка је била мање-више свима иста: сурчински аеродром претесан за сву тугу из груди, кофер мали за све успомене, авион тесан за све пријатеље, а родитељи крхки за све загрљаје.

Први дани и недеље протицали су у тражењу посла, прилагођавању метрополи, упознавању различитих људи, навика, америчких обичаја, различитости, правила понашања, пословних обавеза, упознавању делова града, возних линија и туристичких атракција.

Носталгија је остављена по страни, доћи ће када јој буде време за то, најчешће у зиму, за празнике, а до тада новци се морају обезбедити за школовање млађих чланова породице, за здравље старијих и за завршетак студија и нормалан живот нас самих, породичних хероја отиснутих преко океана за спас породица осиромашених “балканском транзицијом”.

Визе су добијене услед редовности полагања испита, уписа последње године студија у року, тако да ничега спорног није било за амбасаду у томе да цемо се вратити након 12 месеци рада и путовања... Ех,да… Беше то 2007.год... Нисмо отисли кући… Нисмо могли… Прогледали смо!

Схватили смо да негде постоји нормалан живот; да можеш да радиш и да се (не)мучиш и да будеш плаћен за то; да имаш гардеробу и обућу за сва 4 годишња доба; да тражиш посао знањем и вештинама, а не ковертом; да можеш да купиш ауто уз 2 године рада без великог одрицања, а не да имаш 2 аута у животу; да су путовања одмор, а не луксуз; да је брига о здрављу обавеза, а не снобизам против белог лука; да се неке болести лече, а не да се правдају стресом и незнањем наших доктора… Политичке теме ћу заобићи, као и поимање патриотизма, разумећете...

Само у овом граду, из Србије нас је било око стотињак 2007.године, а данас мислим већ преко 400. Говорим само о нама, несвршеним студентима са пасошима у којима је истекао датум повратка. Неки су се снашли на време; заволели младе држављане/ке и већ 2 лета били на одмору у Србији, неки их нису заволели али су се лепо договорили, неко је пак још на доучавању енглеског језика са Кинезима и Шпанцима преподне у школи, а нажалост већина вредно ради и живи свој живот мирно, у илегали. Послови које најчешће радимо су разне ресторанске позиције, селидбе, чување деце, обезбеђење клубова, тренирање у теретанама, грађевина…

У овом делу града има пуно грчких кафића, цркава православних, много продавница са европским производима тако да смо већ испраксирани да родитељима преко скајпа покажемо да једемо плазму, јафу, смоки, пијемо цедевиту, а не кока-колу - да се не брину, да не мисле да гладујемо због њих. Далеко било, па ми се сваки дан хранимо у ресторанима! Мексиканци су шефови у кухињи, не гледају они где су менаџери, само питају: “Шта данас желиш да ти направим?” Они теби храну, ти њима пиће и све иде у круг, сви су срећни и задовољни.ж

Смели смо и у путовањима. Возачке дозволе су добијене у другој држави, јер се закони разликују од државе до државе, па смо открили где може да се добије на 5 година, а да треба само број социјалног, тако да једног возача за по један ауто увек имамо, где год се запутили, наравно, унутар Америке. Лета су нам најдража јер пристигне још нових студената, журке су чешће, стигне добра ракија и пелинковац, па још кад нам Ноле оде у финале, а ми заузмемо целу трибину, ех!...

Најтеже је за Божић, црква пуна људи, деца уз родитеље, Бадње вече као најрадосније вече за хришћане, а ти се осетиш сам. Не вреди цела армија другара који су у истој ситуацији као и ти - ти си тада сам! И сутра ујутру ти ћеш бити сам, јер чесницу није мати направила, а тај динар што си нашао у њој нема кућу да у њој остане.

Проћи ће све, већ сутра ово моје писање је прошлост! Него, ако неко сретне неког министра, председника, нека му каже да су бројке ипак другачије од онихзваничних; не треба да нас пребројавају. Не.

Нека само знају да има и нас, не знам како да нас назовем - разапетих између Србије и Америке, “полу-одливених мозгова” или, пошто нисмо дипломирали “одливених полу-мозгова” или (како нас на факултету евидентирају) “неактивних студената”.. Како год, пуно поздрава свим добрим људима од нас!