Ostajte ovde

Oni su ono najbolje što Srbija ima i odlučili su da ovde i ostanu, kao stipendisti Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Oni su poslediplomci, sa devetkama i desetkama u indeksu i – ne mogu da nastave studije, jer nisu oslobođeni plaćanja školarine kako im je bilo obećano.

„Politika” je o njima pisala prošlog novembra, a prekjuče su se, i dalje s istim problemom, obratili javnosti na konferenciji za novinare. Njih je malo, oko 120, nema ih dovoljno da izađu na ulice i pritisnu vlast da ispuni obećanje. A obećanje je dato crno na belo: u konkursu Fondacije jasno je navedeno da su studenti postdiplomskih studija oslobođeni plaćanja školarine.

Stipendije su male i ne baš redovne, do 15.000 dinara i ni izdaleka ne pokrivaju školarine koje idu i do 300.000 dinara. Oni se zbog toga nikada nisu bunili, nisu rekli ni reč na izuzetno stroge uslove konkursa – da se daje godina za godinom sa visokim prosekom, da budu aktivni u nastavi i van nje, zabranjeno im je korišćenje drugih stipendija iz budžeta, ne smeju da zasnuju radni odnos. Dakle s jedne strane ne dobijaju pare, a s druge im se zabranjuje da zarade.

Većina akademaca nije iz Beograda, Andrea, na primer, putuje iz Novog Sada i kaže da su joj oba roditelja nezaposlena i da nema šanse da nastavi školovanje.

Oni su, dakle, ostali u Srbiji, nisu prvo pohrlili za strane stipendije, niti su po dobijanju diplome „otperjali” u inostranstvo da se više nikada ne vrate. Zašto?

Kažu, malo iz patriotskih razloga, malo zato što su poverovali u priče o drugačijoj državnoj politici prema mladima i obrazovanima, a najviše zato što su verovali u činjenicu da iza Fondacije kao garant stoji država. A osnivači su – Skupština Srbije, Ministarstvo kulture koje priznaje da nije dalo ni dinara nekoliko godina unazad, Ministarstvo nauke koje je „vruć krompir” prebacilo Ministarstvu prosvete, a koje tvrdi da greška nije napravljena već ispravljena, pošto je troškove od početka trebalo da snose – fakulteti.

Kad je problem svačiji i ničiji, onda je takvo i rešenje – oni ne mogu na predavanja, ne mogu da polažu ispite, fakulteti im traže novac koji da su imali ne bi ni bili stipendisti Fondacije (a mnogi su to još iz srednjoškolskih dana). Nekima je dozvoljeno da pohađaju godinu, uz obavezu da na kraju plate školarinu. Možda bi država i dala novac, da se nije dogodilo da pojedini fakulteti čak i nisu tražili budžetska mesta za doktorske studije.

Zaključak – ovo su vredni, pametni i dobri mladi ljudi. Oni kojima se na mitinzima obraćaju svi partijski lideri. Oni zbog kojih se prave državne strategije. Ovo su oni zbog kojih se kroje izborni slogani i TV-spotovi unazad 20 godina.

I oni su ostavljeni na cedilu. Gospodo poslanici, gospodo ministri, vi svojim potpisima stojite iza Fondacije. Zagrebite u svoje (znamo teško skrojene) budžete, odreknite se nekih dnevnica, vozila, napravite nove proračune, prespite i dospite, ali nađite novac…. dok još imate kome da govorite: „Ostajte ovde”.