Trgovi umeju da pišu

Sloboda, fudbal, veselje, žene, šta sve ovih dana ne ispiriše priznate slavodobitne pisce na društveni i politički angažman podstaknut pre svega energijom sa kairskog Trga oslobođenja…Odavno još, čini se, nije im se pružila takva izvanredna prilika da izrone iz literaturne fikcije i urone u inspirativni realni istorijski trenutak.

Prošlogodišnji nobelovac, Peruanac sa španskim i novostečenim državljanstvom Dominikanske Republike, Mario Vargas Ljosa zaključuje, povodom pada Mubaraka da istorija nije unapred zacrtana. Smatra se da je pisac „Jarčevog slavlja” jedne od najpreciznijih anatomija diktature, fiktivnog romana sazdanog na realnim intervjuima sa stotinama žrtava Truhiljove tiranije (“Jarčevo slavlje” o vladavini Truhilja u Dominikanskoj Republici i svemu što je kao posledica usledilo posle njegovog ubistva) mnogo bleđeg pera kada analizira aktuelne društveno političke događaje. Ipak Vargas Ljosa se u eseju objavljenom u madridskom „El paisu”(13. februara) osvrće na „seizmički ustanak u Egiptu” koji se ne može pripisati „nijednom kaudilju, grupi ili političkoj partiji”

 „Očigledno je da niko nije mogao da predvidi ono što se desilo u autoritarnim arapskim društvima i da se čitav svet, a naročito analitičari, mediji, ministarstva spoljnih poslova, zapadni „tink tenkovi” isto toliko iznenadio društveno političkom eksplozijom u arapskom svetu, kao što ih je iznenadio pad Berlinskog zida i dezintegracija Sovjetskog saveza i njegovih satelita. Zar se može naći bolji dokaz da istorija nije već ispisana i da može najednom krenuti neočekivanim pravcima mimo svih teorija koje bi da je svedu u neke logične tokove”

Tok istorije, njeni rukavci, vodopadi i virovi razmatran je i u Americi a povod je meksički pisac Karlos Fuentes čiji je najnoviji roman „Destiny and Desire”(Sudbina i želja) upravo preveden u Americi pa su se reciklirale Marksove maksime o istoriji koja se ponavlja prvo kao tragedija, drugi put kao farsa. Karlos Fuentes dodaje da je u svom trećem zapletu istorija „beskrajna TV sapunica , vrvi od zavera, zabluda, opsena, kapitalizma i njegovih demona”. Ovaj svestrani intelektualac, nekadašnji diplomata, istoričar i filozof, za koga se govorilo da je bio na redu da dobije stokholmsku medalju umesto Vargasa Ljose, izbegao je da se izjasni o peruanskom Nobelovcu. Gostujući u Filadelfiji gde je, kako je običaj u Americi, potpisivao svoju novu knjigu i odgovarao na pitanja rekao je da je što se njega tiče on dobio svog Nobela davno „onda kada je Gabrijel Garsija Markes putovao u Stokholm, tako da sam potpuno zadovoljan” .

Ipak ima li među piscima koji pišu na španskom jeziku drugih da su zaslužili više od Vargas Ljose Nobelovu nagradu, hteli su da znaju Amerikanci.

Fuentes(82) je spremno dočekao ovu loptu: „Ne znam da li ih ima u Latinskoj Americi, ali u Španiji, ima puno pisaca koji je zaslužuju, a nisu je dobili, na primer Huan Gojtisolo”.

Možda za Gojtisolu, kao ni za Fuentesa, nema više vremena da se zakiti najvišim međunarodnim literarnim priznanjem, s obzirom da Nobelov komitet obično uzastopno ne daje medalju piscima na istom jeziku. Osamdesetogodišnji španski pesnik i romanopisac Gojtisola u vreme Franka, kada su sva njegova dela bila zabranjena u Španiji, živeo je dugo u egzilu u Parizu, a sada se najbolje oseća u marokanskom Marakešu. Ipak, Gojtisola je reagovao na prvu loptu kada mu je pred oči došao trg Tahrir, odmah je i naslovom naglasio „Istorija se piše na trgu”. Poslednji put bio je u Kairu u februaru 2008. kada je fudbalska reprezentacija Egipta pobedila na Afričkom kupu i „hiljade su pocupkivale u ritmu slavljeničkih poklika grleći se međusobno dok se more zastava vijorilo Tahrirom”. Prisetio se palestinskog pesnika Mahmuda Darviša (1941 - 2008) koji je sa gorčinom pisao o fudbalu kao bekstvu od poniženja svakodnevice. Neki eksperti islama, piše Gojtisolo, govore o fatalizmu i da su u muslimanskim zemljama moguće samo diktature ili teokratije. 

Ipak, Gojtisolo slično Vargasu Ljosi, ne veruje da će se „događanje građanstva” u arapskom svetu, pretvoriti u novi islamski režim: „I sami islamisti svesni prethodnih neuspeha, ne žele da se istorija ponovi. Trijumf spontanog pokreta egipatskih masa je do sada najveći poraz koji je džihad ekstremizam doživeo od 11. septembra”. 

Evropa nije blagovremeno odgovorila ozbiljnom izazovu Tahrira: Hipokrizija umesto podrške pokretu za demokratiju. U tome se slažu i Vargas Ljosa i Gojtisolo: da je Evropa na Tahriru pokazala svoju hipokriziju. Zakasnila je da podrži neočekivani tok istorije.

Gojtisolo: Revolucija je na videlo iznela jadnu ulogu i vezu Evropske Unije sa južnim i istočnim Mediteranom. Predusretljivost Sarkozija i Berluskonija prema svrgnutim diktatorima je cinična i štetna. Interesi ne smeju da prevagnu nad odbranom vrednosti koje na sva zvona proklamujemo. Trebalo bi da se postidimo tolike hipokrizije, pred tolikim milionima koji su izleteli na ulice radi postizanja tih vrednosti…

Vargas Ljosa: „Pomalo paradoksalno, sa globalnim informativnim umreženjem, zemlje Zapada, a naročito Evropa, reagovale su sporo, „da ne kažem kukavički…Mora da su se milioni manifestanata na ulicama koji su zahtevali slobodu i demokratiju osećali prevarenim kada su shvatili da ih slobodne zemlje gledaju sa nepoverenjem a ponekad i panično…I da pritom ponavljaju kako su Mubarakova i Ben Alijeva partija članice socijalističke internacionale.

Ima još neočekivanih podudarnosti u razmišljanjima ove dvojice tako različitih umetnika fiktivnog pripovedanja, ali došlo je vreme da se čuje i ženski glas. Rosa Montero(59) nagrađivana književnica iz Madrida bez dlake na jeziku, nalazi da su u ovom velikom skoku ka planetarnom progresu, kolosalnu ulogu odigrale žene. „Ako je o ženama Zapada postalo dosadno da se priča, u ostatku sveta većina ih živi u očajnim uslovima...” Montero podseća na Avganistanku kojoj je muž amputirao nos, na silovanu bengalsku devojčicu koja je potom još bičevana…A ipak milioni žena počeli su da se kreću. I njihovi koraci učinili su da se i Zemlja preokrenula. Od bunta Egipćanki, do meksičkih heroina koje su rešile da povedu svoju borbu protiv narko kartela. „Gledam njihove slike: mlade, lepe, i jako same. Samo imaju nas: Ovo što ja pišem u svom tekstu, i tvoje oči koje ga čitaju. Da vidimo šta ćeš da uradiš”

Istoriju pišu trgovi, kako svi ovi književnici inspirisani događanjima na kairskom Tahriru konsensusom konstatuju. I još će toga novog i neočekivanog imati da se ispiše. Dobra vest za ljude od pera.