Ostavka

Nije problem u staklorescima, sve da kvadrat paraćinskih prozora naplaćuju koliko i venecijanska ogledala. Ali, postavimo stvar ovako.
O čijem moralu bi se raspravljalo danas, da je u eksploziji vojnog skladišta kod Paraćina umesto nekoliko hiljada prozora stradalo nekoliko hiljada ljudi? Da li o onima koji bi podigli cenu mrtvačkih sanduka? Ili o ministru vojnom koji ni nedelju dana od incidenta koji je ugrozio čitav jedan grad nije pomislio da makar ponudi ostavku premijeru, koji se, opet, nije setio da zatraži ostavku. Ako bi posle ostavke ministra bilo staklorezaca koji bi unovčavali tuđu nevolju, a bilo bi, onda bi se trebalo i njima pozabaviti. Sa stanovišta nekog ko još smatra da oni koji glasaju zaslužuju nešto veće poštovanje onih za koje glasaju, čini mi se da bi to bio logičan redosled.

Ostavka ministra odbrane posle jednog ovakvog događaja ne bi nužno bila dokaz njegove krivice. Takav gest ministra mogao bi da bude samo dokaz odgovornosti prema poslu koji obavlja i građanima koji su pre nedelju dana pomislili da nas neko opet bombarduje. I činjenicom da je to bila prva misao Paraćinaca treba se pozabaviti. Dakle, ostavka bi, eventualno, bila dokaz da ministar ne shvata olako ni nas, ni sebe. Sa sobom, naravno, može da radi šta hoće. Sa nama ne bi trebalo.

Niko, naravno, ne očekuje, iako većina to prvo kaže, da srpski ministri treba da budu kao japanski, koji bi se u ovakvim situacijama do sada tri puta ubili. Čak ni kad je u pitanju baš onaj ministar koji je najtraženijem haškom beguncu Ratku Mladiću poručivao da bi odgovornost prema svom narodu mogao da pokaže i tako što će sam sebi presuditi.

Malo je onih koji očekuju i da će istraga (posle koje će se utvrditi odgovornost za ovaj incident, kako je najavio ministar) dati rezultate. A još manje je onih koji očekuju da će neki ministar u Srbiji dati ostavku zato što mu savest ne da mira. Ne zato što niko od njih nema savesti, nego zato što niko to više od njih i ne zahteva. Pa ni mi novinari. Sedam dana od eksplozije koja je mogla da smlati čitav jedan grad, kritika je dopirala do svakog pomalo, od staklorezaca do predsednika opštine, ali nikako i do ministra, vlade i premijera. Nije opravdanje to što će neko reći da se to podrazumeva.

Ali, sve i da istraga utvrdi da je eksploziju izazvao neki od ona dva poginula vučjaka koji su se nalazili u krugu skladišta, ili da se Al kaida ustremila na Paraćin, ministar mora da zna da građani imaju pravo da ga smatraju odgovornim i bez krivice. Da je kriv, njime se ne bi bavile novine, nego policija, valjda. Moralne odgovornosti ga ne lišava ni činjenica da je na opasnost kojoj su izloženi građani Paraćina opominjao, i da je neko drugi, a ne on, odlučio da ipak vredi rizikovati hiljade života. Možda ministar, obavezan vojnom tajnom, i nije mogao javno da kaže da se ne slaže sa odlukom da Paraćin od "tempirane bombe" štiti samo nada da se neće desiti najgore. Građani imaju pravo da očekuju da ministar još tada razmisli da li vredi biti ministar i po tu cenu. A možda je i razmišljao...

Na sreću, nije se desilo ono zbog čega bi se ministar Stanković teško pokajao što ostavku nije dao onda kada je shvatio da to može puno da košta. Ali, neće je, čini se, dati ni sada, kada bi to građanima moglo nešto da vredi.

Nije, istina, ni jedini, ni poslednji, a nije ni najgori. A, ruku na srce, nije ni ministar. Bar tako tvrdi opozicija, koja podseća da se ministri biraju u skupštini, a Stanković, ne svojom krivicom, na tu potvrdu čeka već pet meseci. E, to se zove opravdanje.