Šunka u medu

Sa dosta nestrpljenja sam čekao moj prvi Vaskrs, u Sjedinjenim Američkim Državama, taj najradosniji hrišćanski praznik. Radovao sam se susretu s prijateljima, danu koji ćemo provesti u prijatnoj atmosferi i ugodnim razgovorima.

Desilo se da su oba Vaskrsa – i pravoslavni i katolički – bili u isti dan. Moj prijatelj Džon King, sada već moj biši menadžer, pozvao me, sa još jednim kolegom, da dođemo kod njega u goste, na ručak. To se ne dešava baš često da vas Amerikanac pozove u goste, ali meni se posrećilo, valjda i zbog toga što sam bio izbeglica i došao iz zemlje koja je stradala i bila opustošena u ratu.

Sve je bilo kao u američkom snu: lepa kuća, fino nameštena, prostrana i sa mnogo svetla. Tri automobila ispred glavnog ulaza, iza kuće se nalazio bazen sa uređenim vrtom, tu su i stabla narandže i grejpfruta; još malo pa raj na zemlji...

Doneo sam cveće za domaćicu, deci neke skromne poklone i za svog prijatelja bocu starog, dobrog banatskog rizlinga. Sto je bio postavljen i pripremljen kao iz bajke: obavezna šunka, obarena i lepo servirana, riba gruper (nisam našao ni u jednom rečniku kako se ova riba zove na našem jeziku, a Englezi pišu da je ta riba velike glave i širokih usta), zatim su tu zelena salata, kolači, kalifornijsko vino... I, naravno, šarena, ukrašena jaja.

O, baš lepo, biće to sigurno dobar ručak! Iako nisam baš neki veliki gurman, volim da pojedem nešto dobro i ukusno spremljeno. Ili, kako bi to možda uverljivije rekla moja supruga: u životu običnog čoveka, između ostalog, pun tanjur je nešto lepo, a gotovo sve drugo je samo iluzija...

Najpre smo izabrali jaja, onda se i potucali, zaželeli jedni drugima srećan Vaskrs. Pojeli smo po jaje, koje su prethodno moji domaćini umočili u slatki krem. Ja sam zatražio so, domaćica me začuđeno pogledala i ipak donela slanik.

Posle toga, uzeo sam komad šunke i samo što sam ga zagrizao, zagrcnuo sam se i zakašljao, lice se zacrvenilo, oči iskolačile... Moj prijatelj je bio iznenađen i uplašeno me upitao: šta se desilo, je li nešto pogrešno?! Uspeo sam da mu kažem da nikada u životu nisam jeo slatku šunku, prelivenu medom, i da me taj okus ošamutio... Ali, rekao sam, ja volim ribu, pa ću jesti gruper... Ponovilo se isto: riba je bila slatka, prelivena nekim zašećerenim sosom, i naprav-ljena sa ananasom...

Nisam mogao ništa više da jedem, umalo mi je preseo ručak kod prijatelja, uzeo sam jedan kolač koji je takođe bio prešećeren i sa puno žestine što nikako nije odgovaralo mom evropskom stomaku... Popio sam čašu vina, rekao mom prijatelju da mi u Evropi nikada ne jedemo zašećereno meso i ribu u ananasu ili sa mandarinama.

Domaćin me upitao kako se kod nas spremaju meso i riba i rekao je da bi on voleo da proba jela pripremljena na evropski ili na način kako se to radi na bivšim jugoslovenskim prostorima.

Nekoliko dana posle tog Vaskrsa, pozvao sam mog prijatelja da odemo u jedan naš restoran, u Sent Pitersburgu.

Prvi put smo otišli na banjalučke ćevape sa lepinjom i to mu se dopalo. Drugi put smo jeli sarmu, zatim smo u narednih godinu-dve probali i ražnjiće, pljeskavicu, karađorđevu šniclu, pasulj sa rebarcima... Najčešće je moj prijatelj sve probao sa dosta opreza, a onda tražio još jednu porciju. Nije znao da kaže šta mu se više svidelo: sarma, ražnjići, ćevapi, pljeskavica, ili pasulj i rekao mi je da tako dobra jela nije nikada jeo u životu, sve mu je, kaže, bilo čudesno lepo i ukusno. (Ova pljeskavica je bolja nego hamburger, reče mi iskreno i ushićeno). Kao što je i običaj, uvek bismo popili i po koju čašu vina napravljenog u Srbiji, Hrvatskoj ili Makedoniji.

I već posle prvog ručka, moj prijetalj je rekao: on će uvek da plaća kad god budemo išli u naš restoran. Pozvao me da zajedno sa njegovom familijom ručamo na Vaskrs koji je i ove godine istog dana, 24. aprila. U našem restoranu, naravno.

Good for me (dobro za mene), kako bi rekli Amerikanci.