Шунка у меду

Са доста нестрпљења сам чекао мој први Васкрс, у Сједињеним Америчким Државама, тај најрадоснији хришћански празник. Радовао сам се сусрету с пријатељима, дану који ћемо провести у пријатној атмосфери и угодним разговорима.

Десило се да су оба Васкрса – и православни и католички – били у исти дан. Мој пријатељ Џон Кинг, сада већ мој биши менаџер, позвао ме, са још једним колегом, да дођемо код њега у госте, на ручак. То се не дешава баш често да вас Американац позове у госте, али мени се посрећило, ваљда и због тога што сам био избеглица и дошао из земље која је страдала и била опустошена у рату.

Све је било као у америчком сну: лепа кућа, фино намештена, пространа и са много светла. Три аутомобила испред главног улаза, иза куће се налазио базен са уређеним вртом, ту су и стабла наранџе и грејпфрута; још мало па рај на земљи...

Донео сам цвеће за домаћицу, деци неке скромне поклоне и за свог пријатеља боцу старог, доброг банатског ризлинга. Сто је био постављен и припремљен као из бајке: обавезна шунка, обарена и лепо сервирана, риба групер (нисам нашао ни у једном речнику како се ова риба зове на нашем језику, а Енглези пишу да је та риба велике главе и широких уста), затим су ту зелена салата, колачи, калифорнијско вино... И, наравно, шарена, украшена јаја.

О, баш лепо, биће то сигурно добар ручак! Иако нисам баш неки велики гурман, волим да поједем нешто добро и укусно спремљено. Или, како би то можда уверљивије рекла моја супруга: у животу обичног човека, између осталог, пун тањур је нешто лепо, а готово све друго је само илузија...

Најпре смо изабрали јаја, онда се и потуцали, зажелели једни другима срећан Васкрс. Појели смо по јаје, које су претходно моји домаћини умочили у слатки крем. Ја сам затражио со, домаћица ме зачуђено погледала и ипак донела сланик.

После тога, узео сам комад шунке и само што сам га загризао, загрцнуо сам се и закашљао, лице се зацрвенило, очи исколачиле... Мој пријатељ је био изненађен и уплашено ме упитао: шта се десило, је ли нешто погрешно?! Успео сам да му кажем да никада у животу нисам јео слатку шунку, преливену медом, и да ме тај oкус ошамутио... Али, рекао сам, ја волим рибу, па ћу јести групер... Поновило се исто: риба је била слатка, преливена неким зашећереним сосом, и направ-љена са ананасом...

Нисам могао ништа више да једем, умало ми је пресео ручак код пријатеља, узео сам један колач који је такође био прешећерен и са пуно жестине што никако није одговарало мом европском стомаку... Попио сам чашу вина, рекао мом пријатељу да ми у Европи никада не једемо зашећерено месо и рибу у ананасу или са мандаринама.

Домаћин ме упитао како се код нас спремају месо и риба и рекао је да би он волео да проба јела припремљена на европски или на начин како се то ради на бившим југословенским просторима.

Неколико дана после тог Васкрса, позвао сам мог пријатеља да одемо у један наш ресторан, у Сент Питерсбургу.

Први пут смо отишли на бањалучке ћевапе са лепињом и то му се допало. Други пут смо јели сарму, затим смо у наредних годину-две пробали и ражњиће, пљескавицу, карађорђеву шницлу, пасуљ са ребарцима... Најчешће је мој пријатељ све пробао са доста опреза, а онда тражио још једну порцију. Није знао да каже шта му се више свидело: сарма, ражњићи, ћевапи, пљескавица, или пасуљ и рекао ми је да тако добра јела није никада јео у животу, све му је, каже, било чудесно лепо и укусно. (Ова пљескавица је боља него хамбургер, рече ми искрено и усхићено). Као што је и обичај, увек бисмо попили и по коју чашу вина направљеног у Србији, Хрватској или Македонији.

И већ после првог ручка, мој пријетаљ је рекао: он ће увек да плаћа кад год будемо ишли у наш ресторан. Позвао ме да заједно са његовом фамилијом ручамо на Васкрс који је и ове године истог дана, 24. априла. У нашем ресторану, наравно.

Good for me (добро за мене), како би рекли Американци.