Gubitnici su učenici

Rezultat dvomesečnog iscrpljivanja prosvetnih radnika, roditelja, dece i vlade jesu – bes i razočaranje. Nastavnici su i dalje nezadovoljni platama, besni na vladu i sindikalne lidere, roditelji negoduju jer su morali da se dodatno angažuju u kući i finansijski zbog propuštenih časova, a razočarani su i đaci zbog nadoknade gradiva i vraćanja časova na 45 minuta.

Šta se zapravo dogodilo za ova dva meseca? Iako su neki ovaj štrajk doživeli kao uvod u masovne proteste, pad vlade i nove izbore, u realnosti, prvi put za gotovo 20 godina izostala je opšta podrška javnosti, pa i političkih partija, što je dočekano komentarima „bili smo vam dobri kad smo šetali devedesetih ”. Jedan sindikat se „pocepao”, drugi je potpisao Protokol posle mesec dana štrajka. Preostala dva i po-tri sindikata, pristala su na isto to, posle još mesec dana iscrpljivanja svih nas, pa i svojih članova.

I bez obzira na to što su sindikalni lideri negirali tvrdnje ministra prosvete i nauke da je ovde reč o borbi za članstvo, činjenica jeste da se sindikalna scena iskristalisala i da ove sindikate nećemo skoro gledati zajedno. Jer, ono što govore kada se ugase kamere svodi se na sledeće: jedan je izdajnik, iako se na kraju pokazao da je lukav, drugog su prozvali Leh Valensom, iza trećeg stoji najjača opoziciona partija, a iza četvrtog ne stoji niko, pa ni članstvo…

Ono što nikada nije bilo sporno, jeste da oni koji uče i vaspitavaju našu decu treba da budu daleko bolje plaćeni za taj težak i odgovoran posao. Međutim, tačno je i da mnogi roditelji te dece rade za upola manje plate i da je veliki broj nezaposlenih sa fakultetskim diplomama koji bi sve dali da mogu da drže dnevnik u rukama za koverat zbog kojeg se žale njihove zaposlene kolege. Tačno je i da su nastavnici upisivali čas od 45 minuta, a odlazili posle 30. Tačno je i da su, za svaki slučaj, upisivali ocene u sveske umesto u dnevnike, da decu ne bi mogao da oceni neko drugi…

Ministra prosvete štrajk nije uzdrmao, iako su mnogi tražili njegovu ostavku i smenu, ali ga jeste uzdrmao bilbord privatnog univerziteta na kojem predaje. Vlada je ostala dosledna od početka do kraja i čak su najveći optimisti s početka štrajka posle dva meseca u čudu komentarisali „da nikada nisu izdržali ovoliko dugo”…

I bez obzira na to ko je ovim štrajkom dobio, pravi gubitnici na kraju su – deca. Odrasli im nisu pokazali kako treba da se bore za svoje stavove, prava, ideje, nisu im pokazali šta znači biti odgovoran građanin, nisu ih naučili ni onome što je bilo predviđeno ovogodišnjim nastavnim planom i programom.

Nastavnici, sindikalisti, ministri – da li je ovo bila lekcija koju su naša deca trebala da nauče ove školske godine?