Društvo muškoženaca

Činjenica je da i muškarci i žene mogu razviti one osobine koje data kultura pripisuje suprotnom polu. Svako poznaje nekog muškarca koji je ženstven ili neku ženu koja je muškobanjasta. Ove osobine nisu biološki uslovljene (ni genima ni hormonima), već su rezultat uticaja vaspitanja i volje same osobe. Prema teoriji ljudskih potencijala, svako od nas, bez obzira na to kog je biološkog pola, nosi u sebi mogućnost razvijanja i onih osobina za koje je kultura odredila da pripadaju suprotnom polu.

Zašto bi neko potiskivao one svoje osobine i sposobnosti samo zato što ih je kultura pripisala onom drugom polu? Zar nije dobro ostvariti što više svojih potencijala?

Kultura preko roditelja i vršnjaka vrši neku vrstu nasilja nad ljudskim potencijalima pojedinca, zabranjujući mu da funkcioniše i da se ponaša na način suprotnog pola. Kada zanemarimo društveni kontekst i posmatramo pojedinačnu osobu, čini nam se vrednim da neko ostvaruje svoje potencijale, bez obzira na to da li ih kultura definiše kao muške ili kao ženske. Kada bi dete odrastalo bez pritisaka vaspitanja i socijalizacije da se uklopi u svoju biološkim polom određenu polnu ulogu, ono bi odraslo u ličnost koja bi imala psihološke osobine oba pola. Nastala bi androgina ili, prevedeno, muškoženska ličnost. Ostvarenjem svojih potencijala muškoženci oba biološka pola bi prevazišli društvene polne uloge. Da li bi bili srećniji ljudi? Kakvo bi društvo sačinjavali?

Polne uloge, gledano iz aspekta društva, imaju i brojne prednosti, a glavna prednost je međuljudska uklopljivost. Kada ljudi dobro usvoje svoje, međusobno komplementarne polne uloge, lako se uklapaju jedni sa drugima. Kada, na primer, roditelji spoje njega i nju u dogovorenom braku, oni, iako se praktično i ne poznaju, zbog komplementarnosti uloga počinju dobro da funkcionišu. Za razliku od Istoka i Juga, na Zapadu postoje brojni problemi upravo zbog raspada tradicionalnih polnih uloga.

Androgino društvo bi sačinjavali samodovoljni pojedinci, a u takvom društvu ljubav verovatno ne bi ni postojala. Androgina ličnost je vrhunac narcisoidnog razmišljanja – neka vrsta premotavanja unazad antičke legende o androginima. U tom mitu su muškoženci bili prvi savršeni ljudi čija je moć bila tolika da su nameravali da zbace bogove za koje su radili. Da bi ih oslabili, bogovi su ih prepolovili i tako stvorili muškarce i žene. Ali tada se pojavila i čudna pojava: polovine su zadržale sećanje na stanje spojenosti i počele su mahnito da traže jedna drugu. Toj čudnoj pojavi su bogovi dali ime ljubav. Odatle dolaze reči kao pol, od poloviti, ili seks, od lat. secare, seći.