Poraz kao pobeda

Rat za Suecki kanal oktobra 1956. slavi se svake godine u Egiptu kao velika pobeda najmnogoljudnije arapske nacije nad zapadnim moćnicima, Velikom Britanijom i Francuskom i, naravno, Izraelom. Pola veka posle suecke krize Kairo ponosno ističe da je vojni poraz Egipta pretvoren u veliku političku pobedu, koja je promenila tok svetske istorije. Analitičari se slažu da Suec predstavlja vododelnicu u istoriji Bliskog istoka, trenutak kada su SAD potisnule Evropljane sa tih prostora, da bi zatim pokušale da zauzmu njihovo mesto. Eho svega toga i te kako je još prisutan, ne samo u arapskom svetu.

Mnogobrojne su posledice odluke tada mladog egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera da 26. jula 1956. nacionalizuje Suecki kanal, koji su tada kontrolisali Britanci i Francuzi. Tri meseca kasnije, Britanija, Francuska i Izrael tajno su se dogovorili kako da povrate ovaj strateški važan vodeni put. Pri tome, međutim, čine neoprostivu grešku – o tome ne obaveštavaju Vašington.

Istoričari navode mnogo podataka o lošoj proceni Londona koja će dovesti do pada britanske kolonijalne imperije. Kada je 1977. godine umro Entoni Idn, premijer Britanije u vreme suecke krize, "Tajms" je napisao: "On je bio poslednji premijer koji je verovao da je Britanija velika sila i prvi koji se suočio sa krizom, koja je dokazala da ona to više nije."

Idn nije mogao da se pomiri sa činjenicom da će Egipat preuzeti Suecki kanal. Skovan je tajni plan sa Francuzima i Izraelom. Pariz je imao svoje razloge. Francuska je bila neprijateljski raspoložena prema Naseru, smatrajući da on pomaže alžirskim pobunjenicima. Uz to, Francuzi su sagradili Suecki kanal u 19. veku.

I Izrael je imao motiv da se oslobodi harizmatičnog egipatskog lidera – zbog učestalih napada palestinskih seljaka i egipatske blokade Tirenskog moreuza. Po dogovoru, Izrael je napao Egipat preko Sinajskog poluostrva. Britanija i Francuska su postavile ultimatum za prekid vatre i ušle s trupama da razdvoje dve strane. Predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer, zabrinut za odnose sa arapskim zemljama, odlučio je da stupi na scenu, preko monetarnih instrumenata i Ujedinjenih nacija. Tako je uspešna vojna akcija zaustavljena i u Egipat su – prvi put u istoriji – upućene naoružane trupe UN.

Posledice sueckog rata su uočljive do današnjih dana. Politička pobeda Egipta, odnosno Nasera, dala je krila arapskom nacionalizmu. Francuske i britanske snage bile su prinuđene da napuste Egipat već decembra 1956. godine. 

London je izvukao jasnu pouku. Harold Makmilan, koji je nasledio Idna, odlučio je  da ubuduće Britanija bude uz SAD. Od tada London je vrlo oprezan u suprotstavljanju Vašingtonu.

Francuska je pak pod vođstvom De Gola pošla svojim putem. Napustila je vojno krilo NATO-a, krenula je u proizvodnju atomske bombe. Započela je građenje snažne Evrope, zajedno sa sve jačom Nemačkom.

Pošto se stavio na stranu Britanije i Francuske, Izrael je samo potvrdio ionako među Arapima uvreženo mišljenje da je jevrejska država kreacija kolonijalizma. Do danas je borba protiv Izraela dominantna arapska tema, a rešenje palestinskog pitanja još nije na vidiku.

Jedno je izvesno. Suecka drama je podigla vetrove koji su sa svetske pozornice oduvali imperijalizam i kolonije. Egipćani su postali uzor i ohrabrenje drugim, malim, nacijama da ojačaju i krenu ka učvršćivanju sopstvenog nacionalnog bića.