Krave zavadile Elemir

Elemir – Ovdašnja javnost je konačno odahnula. U velikoj elemirskoj buni, koja traje skoro tri nedelje, sklopljeno je primirje. Date su garancije da će se ono poštovati za uskršnje blagdane. Srećna je okolnost da su obe strane srpskopravoslavne pa slave iste praznike, i sasvim je izvesno da će se sukobi zaobilaziti sve do posle Prvog maja.

Počelo je tako što je jednom delu Elemira dozlogrdilo teranje krava iz onog drugog dela sela, a kroz njihove sokake. Da to spreče, počele su blokade, ljudi su stajali pred rogove, a ovi drugi su krave nateravali na njih. Sastanci su trajali, dogovora nije bilo. „Pašnjački odbor“ se sastajao svaki čas, pa je prešao u trajno zasedanje. Predsednik (pašnjačkog odbora) je nekoliko puta podnosio ostavku, ali su ga molili da odustane i ne povuče se „sada kada nam je najteže“. Nije izdržao i navodno se neopozivo povukao. Novinari i fotoreporteri se danonoćno vrzmaju oko njegove kuće ne bi li prvi potvrdili vest. Ako im neko slučajno dojavi da je na salašu, ima da jurnu u tom pravcu kao sumanuti. Redovno dolazi i policija: saobraćajna, obična, interventna i, naravno, komunalna. Intervencija još nije bilo. Samo uljudna ubeđivanja. Šteta što nije živ Stevan Sremac koji je baš u Elemiru našao inspiraciju za „Popa Ćiru i popa Spiru.

Linija podele – u selu koje pored govedarstva ima i dve fabrike, rafineriju gasa i kaučukaru, a ima i solidnu naftnu rentu – ide između starosedelaca, Lala, koji su selo podigli nakon seoba pre nekoliko vekova, i Bosanaca, koji su došli vozom bez voznog reda u osmoj ofanzivi, nakon Drugog svetskog rata.

Lale, koje uglavnom drže krave i teraju ih na ispašu, kažu da istim putevima gone krave već sto godina i da im niko ne može zabraniti da to rade i dalje. „Oni kojima se to ne sviđa neka idu u grad. Da se krave ne mogu držati u selu, pazi sad to, smeta im balega, ta odakle su ta gospoda? Njima se to ne sviđa. Da ne bi stavljali kravama pelene“, pitaju Lale. Pominjalo se da bi možda trebalo da se uvede „seoski stočni prevoz“. Da jedinica vozi krave na jedan pašnjak, dvojka na drugi i tako redom. A možda bi neki „kravabus“ trebalo da kruži s pašnjaka na pašnjak.

Na ovakve primedbe „dođoši“ (a svi su ovde odnekud došli) skaču kao opareni. Po njima, Lale se inate. „Teraju stoku širom puta. Nema drveća, nema ni travke na trotoarima. Sve je uništeno. Kad krdo prođe, nema mesta da se stane, a da se ne nagazi na balegu. Leti su ispred kuća smrad i prašina koja zasipa sobe i dvorišta. Valjda bi za sto godina trebalo malo da se pomerimo. U Melencima su farme izmestili van sela. Ne smemo ispred kuće da ostavimo automobil jer će sigurno da bude obeležen. Neka krave drže u štalama ili ih gone pod kontrolom, da nikom ne smetaju. Ovako je nepodnošljivo”, žali se deo Elemiraca.

Da u selu Elemiru postoje sukobi oko krava među prvima su otkrili novinari. Najpre su opazili „sporadične čarke“, a onda i blokade.

Dvojica kolega su iz Zrenjanina na biciklima nekoliko puta išla na lice mesta. Nije za auto jer mogu krave da ga pobalegaju. Nije ni za peške jer šta ako krave krenu u stampedo?

Kažu da je čobanima koji progone stoku kroz „opasnu zonu“ plata porasla 50 odsto. I pored toga, niko neće u čobane a mladi radije rade u tri smene za pet puta nižu platu.

Ipak, privremeno primirje je sklopljeno na zatvorenom sastanku. U zrenjaninskoj gradskoj kući, dok su novinari čekali u hodniku, povremeno su izlazili smrknuti učesnici i mrsili kroza zube „još ništa“. Onda je sastanak završen i svi smo odahnuli.

Đuro Đukić