Краве завадиле Елемир

Елемир – Овдашња јавност је коначно одахнула. У великој елемирској буни, која траје скоро три недеље, склопљено је примирје. Дате су гаранције да ће се оно поштовати за ускршње благдане. Срећна је околност да су обе стране српскоправославне па славе исте празнике, и сасвим је извесно да ће се сукоби заобилазити све до после Првог маја.

Почело је тако што је једном делу Елемира дозлогрдило терање крава из оног другог дела села, а кроз њихове сокаке. Да то спрече, почеле су блокаде, људи су стајали пред рогове, а ови други су краве натеравали на њих. Састанци су трајали, договора није било. „Пашњачки одбор“ се састајао сваки час, па је прешао у трајно заседање. Председник (пашњачког одбора) је неколико пута подносио оставку, али су га молили да одустане и не повуче се „сада када нам је најтеже“. Није издржао и наводно се неопозиво повукао. Новинари и фоторепортери се даноноћно врзмају око његове куће не би ли први потврдили вест. Ако им неко случајно дојави да је на салашу, има да јурну у том правцу као суманути. Редовно долази и полиција: саобраћајна, обична, интервентна и, наравно, комунална. Интервенција још није било. Само уљудна убеђивања. Штета што није жив Стеван Сремац који је баш у Елемиру нашао инспирацију за „Попа Ћиру и попа Спиру.

Линија поделе – у селу које поред говедарства има и две фабрике, рафинерију гаса и каучукару, а има и солидну нафтну ренту – иде између староседелаца, Лала, који су село подигли након сеоба пре неколико векова, и Босанаца, који су дошли возом без возног реда у осмој офанзиви, након Другог светског рата.

Лале, које углавном држе краве и терају их на испашу, кажу да истим путевима гоне краве већ сто година и да им нико не може забранити да то раде и даље. „Они којима се то не свиђа нека иду у град. Да се краве не могу држати у селу, пази сад то, смета им балега, та одакле су та господа? Њима се то не свиђа. Да не би стављали кравама пелене“, питају Лале. Помињало се да би можда требало да се уведе „сеоски сточни превоз“. Да јединица вози краве на један пашњак, двојка на други и тако редом. А можда би неки „кравабус“ требало да кружи с пашњака на пашњак.

На овакве примедбе „дођоши“ (а сви су овде однекуд дошли) скачу као опарени. По њима, Лале се инате. „Терају стоку широм пута. Нема дрвећа, нема ни травке на тротоарима. Све је уништено. Кад крдо прође, нема места да се стане, а да се не нагази на балегу. Лети су испред кућа смрад и прашина која засипа собе и дворишта. Ваљда би за сто година требало мало да се померимо. У Меленцима су фарме изместили ван села. Не смемо испред куће да оставимо аутомобил јер ће сигурно да буде обележен. Нека краве држе у шталама или их гоне под контролом, да ником не сметају. Овако је неподношљиво”, жали се део Елемираца.

Да у селу Елемиру постоје сукоби око крава међу првима су открили новинари. Најпре су опазили „спорадичне чарке“, а онда и блокаде.

Двојица колега су из Зрењанина на бициклима неколико пута ишла на лице места. Није за ауто јер могу краве да га побалегају. Није ни за пешке јер шта ако краве крену у стампедо?

Кажу да је чобанима који прогоне стоку кроз „опасну зону“ плата порасла 50 одсто. И поред тога, нико неће у чобане а млади радије раде у три смене за пет пута нижу плату.

Ипак, привремено примирје је склопљено на затвореном састанку. У зрењанинској градској кући, док су новинари чекали у ходнику, повремено су излазили смркнути учесници и мрсили кроза зубе „још ништа“. Онда је састанак завршен и сви смо одахнули.

Ђуро Ђукић