Biciklom u 22. vek!

Konačno je i u kraljevinu Dansku stiglo proleće! I to, ove godine, sasvim naglo – ne samo da je „dan po ceo dan“ zamenio „noć po ceo dan“ takoreći preko noći (tj. za svega dve-tri nedelje, kako uvek i biva), nego je još sredinom marta jezero bilo zaleđeno – a sada može da se šeta u bermudama i majcama sa kratkim rukavima, što Vikinzi već uveliko rade.

Prava divota - šume su procvetale i ozelenele, a sunce sija već danima, što je ovde poprilična retkost.

I, kao već tradicionalni pratilac proleća, počela je kampanja „Biciklom na posao!“.
„Bicikloprijateljujuće radno mesto“

Danski je germanski jezik, pa obožava beskonačno dugačke složenice. Umesto da koriste nekoliko imenica, prideva i glagola, sakupljenih u jednu ili više rečenica da opišu neku pojavu, braća Danci sve to jednostavno slože u jednu jedinu reč.

Tako, „okolopojasni pantalonodržač“ ovde ne bi naišao ni na kakvo zgražanje, nego bi, čak, najverovatnije, bio napisan kao jedna reč: „okolopojasnipantalonodržač“. Pa odatle i ono „bicikloprijateljujuće“ iz podnaslova.

To znači poziv poslodavcima da posebno stimulišu svoje zaposlene da na posao dolaze biciklom – tako što će da organizuju timove kolega koji će ujutro da se sakupljaju na nekom unapred dogovorenom mestu, pa da zajedno voze bicikle do posla (sve je zanimljivije i lakše u grupi, kažu drugovi Danci!), pa će da im prirede zajednički doručak, gde mogu da popričaju o doživljajima tog jutra, pa će da im kupe posebne biciklističke majice, pa će da nagrade one timove koji su najduže vozili bicikl (važno je jačanje timskog duha, a ne isticanje pojedinaca, opet kažu drugovi Dancovi!), organizovaće zajedničke izlete posle radnog vremena (na biciklu, naravno).... Pojma nemam kako bi se prijateljevanje sa biciklima ukratko reklo na srpskom – imate li neku ideju?

Ova se akcija već više od decenije sa mnogo uspeha sprovodi svakog maja, a juna se jedan dan proglasi za „Veliki biciklistički dan“, i tada se podele nagrade najboljima za celu zemlju. A ko bi odoleo da ne učestvuje, kad se kao jedan od razloga pominje: „Možete da gledate zgodne noge ostalih biciklista dok čekate da se upali zeleno svetlo“?

Istini za volju, cela Danska je vrlo „bicikloprijateljujuća“ zamlja. Ravna je gotovo kao tepsija – najviši danski vrh dostiže celih 170 metara i 77 santimetara iznad mora (šta kažete na preciznost merenja?), a brdašce od 147 metara zovu „Rajski breg“ (Himmelbjerget) – jer je po vikinškim shvatanjima visoko taman toliko da njime može da se dopre do raja.Uz mamu-prirodu, potrudili su se i ljudi – biciklističke staze postoje uz gotovo sve puteve i ulice, postoje posebni semafori za bicikle, kao i parkirališta za bicikle.

Kopenhagenški prigradski vozići imaju posebne kupee za bicikle, a prevoz bicikala je - džabe, verovali ili ne. I na feribotima, koji voze između mnogobrojnih danskih ostrva, postoje posebna mesta za parkiranje bicikala, kao i odgovarajući biciklistički prilazi na brod, pre automobila.

Vrlo je popularno i „biciklističko letovanje“ – naročito na Bornholmu, ostrvu u Severnom moru –šator, podloške i vreće za spavanje, odeća i hrana – sve to može da se natovari na dva bicikla, i letovanje može da počne! Čak ni mala deca ne sprečavaju Dance da tako letuju, pošto postoje prikolice za bicikle – često se sreću porodice gde mama vozi bicikl sa prikolicom u kojoj sedi dvoje dece, a tata biciklom vuče prikolicu u kojoj je sva potrebna oprema. Ili obrnuto... A bilo mi je zabavno i parkiralište za bicikle na jednom lokalnom aerodromu – rukovodioci obližnje firme su se biciklima dovozili na aerodrom, sa kompjuterima na prtljažniku bicikala, da bi privatnim firminim avionom leteli za London – naravno, mogli su da se dovezu ili kolima ili taksijem – ali zašto bi to radili, kad je biciklom dovoljno brzo, a pri tome se taman dobro razmrdaju?

E, sad, vreme je često vetrovito, oblačno i kišovito, ali i za to Danci imaju spreman odgovor: „Ne postoji loše vreme, postoji samo neodgovarajuća odeća!“. I zaista, gledajući ih kako i po najvećem kijametu voze bicikle ili se bave nekim rekreativnim sportom napolju, zaključila sam da Vikinzi poseduju gen za ignorisanje lošeg vremena – najverovatnije da pojedinci bez tog gena nisu uspeli da ostave potomstvo, pa su izumrli kao dinosaurusi.

A kao prilog tvrdnji da su ljudi ipak svuda isti, iako su ponegde malko istiji, evo i fotografije.

Natpis na zidu kaže: „Zabranjeno je ostavljati bicikle ispred zgrade“, i snimljen je na Osteportu –delu Kopenhagena na vrlo dobrom glasu, gde tradicionalno žive dobrostojeći porodični ljudi, poznati kao poštovaoci propisa. Pa onda kažite da ljudi nisu svuda isti!

Dosta za danas – i dalje sija sunce, pa odoh da se provozam - mojim ganc-novim belim „Mustang“ biciklom, naravno! Kad već nemam „princa na belom konju“, mogu makar da pokušavam da glumim „pincezu na belom biciklu“... I to sa belim šlemom na glavi – posle mnogo godina u Danskoj, ubediše me da čak ni moja tvrda srpska glava nije dovoljno tvrda za sve moguće nesreće u saobraćaju – i, tako, kupih kacigu...