Бициклом у 22. век!

Коначно је и у краљевину Данску стигло пролеће! И то, ове године, сасвим нагло – не само да је „дан по цео дан“ заменио „ноћ по цео дан“ такорећи преко ноћи (тј. за свега две-три недеље, како увек и бива), него је још средином марта језеро било залеђено – а сада може да се шета у бермудама и мајцама са кратким рукавима, што Викинзи већ увелико раде.

Права дивота - шуме су процветале и озеленеле, а сунце сија већ данима, што је овде поприлична реткост.

И, као већ традиционални пратилац пролећа, почела је кампања „Бициклом на посао!“.
„Бициклопријатељујуће радно место“

Дански је германски језик, па обожава бесконачно дугачке сложенице. Уместо да користе неколико именица, придева и глагола, сакупљених у једну или више реченица да опишу неку појаву, браћа Данци све то једноставно сложе у једну једину реч.

Тако, „околопојасни панталонодржач“ овде не би наишао ни на какво згражање, него би, чак, највероватније, био написан као једна реч: „околопојаснипанталонодржач“. Па одатле и оно „бициклопријатељујуће“ из поднаслова.

То значи позив послодавцима да посебно стимулишу своје запослене да на посао долазе бициклом – тако што ће да организују тимове колега који ће ујутро да се сакупљају на неком унапред договореном месту, па да заједно возе бицикле до посла (све је занимљивије и лакше у групи, кажу другови Данци!), па ће да им приреде заједнички доручак, где могу да попричају о доживљајима тог јутра, па ће да им купе посебне бициклистичке мајице, па ће да награде оне тимове који су најдуже возили бицикл (важно је јачање тимског духа, а не истицање појединаца, опет кажу другови Данцови!), организоваће заједничке излете после радног времена (на бициклу, наравно).... Појма немам како би се пријатељевање са бициклима укратко рекло на српском – имате ли неку идеју?

Ова се акција већ више од деценије са много успеха спроводи сваког маја, а јуна се један дан прогласи за „Велики бициклистички дан“, и тада се поделе награде најбољима за целу земљу. А ко би одолео да не учествује, кад се као један од разлога помиње: „Можете да гледате згодне ноге осталих бициклиста док чекате да се упали зелено светло“?

Истини за вољу, цела Данска је врло „бициклопријатељујућа“ замља. Равна је готово као тепсија – највиши дански врх достиже целих 170 метара и 77 сантиметара изнад мора (шта кажете на прецизност мерења?), а брдашце од 147 метара зову „Рајски брег“ (Himmelbjerget) – јер је по викиншким схватањима високо таман толико да њиме може да се допре до раја.Уз маму-природу, потрудили су се и људи – бициклистичке стазе постоје уз готово све путеве и улице, постоје посебни семафори за бицикле, као и паркиралишта за бицикле.

Копенхагеншки приградски возићи имају посебне купее за бицикле, а превоз бицикала је - џабе, веровали или не. И на фериботима, који возе између многобројних данских острва, постоје посебна места за паркирање бицикала, као и одговарајући бициклистички прилази на брод, пре аутомобила.

Врло је популарно и „бициклистичко летовање“ – нарочито на Борнхолму, острву у Северном мору –шатор, подлошке и вреће за спавање, одећа и храна – све то може да се натовари на два бицикла, и летовање може да почне! Чак ни мала деца не спречавају Данце да тако летују, пошто постоје приколице за бицикле – често се срећу породице где мама вози бицикл са приколицом у којој седи двоје деце, а тата бициклом вуче приколицу у којој је сва потребна опрема. Или обрнуто... А било ми је забавно и паркиралиште за бицикле на једном локалном аеродрому – руководиоци оближње фирме су се бициклима довозили на аеродром, са компјутерима на пртљажнику бицикала, да би приватним фирминим авионом летели за Лондон – наравно, могли су да се довезу или колима или таксијем – али зашто би то радили, кад је бициклом довољно брзо, а при томе се таман добро размрдају?

Е, сад, време је често ветровито, облачно и кишовито, али и за то Данци имају спреман одговор: „Не постоји лоше време, постоји само неодговарајућа одећа!“. И заиста, гледајући их како и по највећем кијамету возе бицикле или се баве неким рекреативним спортом напољу, закључила сам да Викинзи поседују ген за игнорисање лошег времена – највероватније да појединци без тог гена нису успели да оставе потомство, па су изумрли као диносауруси.

А као прилог тврдњи да су људи ипак свуда исти, иако су понегде малко истији, ево и фотографије.

Натпис на зиду каже: „Забрањено је остављати бицикле испред зграде“, и снимљен је на Остепорту –делу Копенхагена на врло добром гласу, где традиционално живе добростојећи породични људи, познати као поштоваоци прописа. Па онда кажите да људи нису свуда исти!

Доста за данас – и даље сија сунце, па одох да се провозам - мојим ганц-новим белим „Мустанг“ бициклом, наравно! Кад већ немам „принца на белом коњу“, могу макар да покушавам да глумим „пинцезу на белом бициклу“... И то са белим шлемом на глави – после много година у Данској, убедише ме да чак ни моја тврда српска глава није довољно тврда за све могуће несреће у саобраћају – и, тако, купих кацигу...