Štednja u Japanu

Nisam mogla da pretpostavim koliko će moj praktični primer učenja engleskog jezika izazvati negodovanje dece. Napunila sam čašu vodom koju sam posle ponovljenog full prosula, očekujući tačan odgovor. Umesto empty sva deca su složno, kao po komandi, graknula MOTAINAI. Bili su veoma iznenađeni kako sam mogla tako hladnokrvno da prospem punu čašu vode bez imalo osećaja krivice. Iskreno, nisam se osećala nimalo prijatno.

U daljoj prošlosti reč MOTAINAI se koristila u budizmu da naglasi žaljenje što se beskorisno troši ili zloupotreljava nešto sveto ili duboko poštovano.Danas se ta reč upotrebljava svakodnevno da bi se ukazalo na beskorisno trošenje bilo kakvih materijalnih stvari, resura ili vremena.

Vangari Matai, Kenijka, se godinama bori za zaštitu životne sredine. 2004. godine joj je dodeljena Nobelova nagrada za mir što je svakako zaslužnije nego velika većina istih nagrada koje svakog decembra ljuti i ironično zasmejava mnoge od nas.

Gospođa Matai je početkom devedesetih godina, prilikom svog boravka u Kjotu, došla u susret sa tom rečju. Obavljajući svakodnevnu potrebu primetila je da su WC šolje osposobljene da automatski ili manuelno po želji korisnika izaperu šolju prikladnom količinom vode, u zavisnosti od obavljenog posla. Bila je impresionirana da u tako bogatoj zemlji kao što je Japan ljudi štede i paze koliko će vode potrošiti.

Shvatila je da je princip MOTAINAI rešenje mnogih ekoloških problema i da su štednja i reciklaža izuzetno bitni za očuvanje životne sredine i prirodnih resura. Moto njene kampanje je postala reč MOTAINAI koju ona populariše po celom svetu. Japanci su veoma ponosni što je njihova reč pomogla gospođi Matai da dobije prestižnu nagradu koja ovde ima posebnu važnost.

Jedne od prvih lekcija koje ovde deca nauče su štednja i poštovanje prirodnih i materijalnih dobara, prvenstveno tuđih, pa onda svojih.

Ovde svaka stvar ima nekoliko života i mora se iskoristiti do maksimuma. Uvek sam se pitala zašto su japanske kuće prenakrcane nepotrebnim stvarima. Sve se čuva, čak i ono što ne treba jer se misli da će možda jednom zatrebati. Prijateljice razmenjuju savete šta i kako da izbace i to rade s teškom mukom.

Japanke radiju poklanjaju stvari koje im nisu potrebne, nego ih bacaju u koš. Akt izbacivanja u đubre izaziva u njima velik osećaj krivice.Kod mene to često izaziva bes, jer sam u poslednjih dvadeset godina nadobijala konzerve i hranu kojoj je istekao rok upotrebe, polupokvarene bicikle i kuhinjske uređaje... Svim tim stvarima je istekao rok upotrebljivosti i mesto im je jedino bilo u đubretu, a meni je to bilo lakše da uradim nego Japankama.

Kad sam stigla pre dve decenije u Japan, iznenadilo me je i zasmejalo ilustrovano uputstvo za upotrebu WC šolja.Tek posle mi je bilo jasno da ta uputstva, prilepljena na držačima za papir i na naslonima za daske, služe da podsete korisnike na koju stranu da okrenu ručicu za povlačenje vode u zavisnosti od potrebne količine vode.

Shvatila sam kolika je ušteda kad preko sto miliona Japanaca svakodnevno nekoliko puta povuče ručicu za manju količinu vode.

Štedi se na svemu. U istoj se vodi posle kratkog tuširanja banjaju svi članovi porodice, a posle se ista voda ubacuje posebnim crevom u mašinu za veš.Đaci se takmiče ko će duže koristiti olovku i na olovke od 1 cm stavljaju produžetke kako bi mogli držati te minijaturne olovke.

Primera ima bezbroj.

Svaka medalja ima dve strane. Japan je zemlja kontrasta i to se veoma ogleda u štednji i razbacivanju. Ambalaža se troši u neverovatnim količinama i mnoge stvari su zapakovane u nekoliko slojeva plastike ili papira. Prodavnice za brzu hranu, a takvih je na desetine hiljda u Japanu, moraju najkasnije petnaest minuta po završetku kuvanja prodati jelo,a ako se ne proda u tom kratkom roku ide direktno u koš. Podaci kažu da Japan godišnje baci u đubre preko dvadeset miliona tona hrane u vrednosti od deset triliona jena, a da bi se oslobodili te
količine, ili u najboljem slučaju reciklirali, potrebno je još oko dva triliona jena.

Ja bih se svakako složila sa gospođom Matai da je MOTANAI baš zgodna reč koja obuhvata vrlo važno značenje i može se koristiti u raznim situacijama.

Kad god prospem polupopijenu čašu vode, pustim vodu da teče dok perem zube, sedenem u auto, a mogu biciklom ili peške, pomislim između ostalog, da kupim nešto što mi stvarno nije potrebno, setim se sve dece koja sebi ne mogu da priušte puno čaša vode dnevno.Setim se dece koja će tek biti rođena i koja neće moći štošta da biraju jer su se njihovi roditelji razbacivali i nemarno ostavljali đubre gde stignu i uništavali sve oko sebe kao da su poslednji na svetu.

Ovaj tekst je napisan početkom marta. Baš kad sam htela da ga pošaljem deo Japana gde ja živim je zadesila višestruka katastrofa. Danas, više od mesec dana posle megazemljotresa, cunamija i radijacije, mnoga životna merila su dobila drugačiju dimenziju.

Primena principa MOTAINAI će sigurno pomoći mnogim Japancima u obnovi svoje zemlje. Disciplina, organizacija, solidarnost, vrednoća i štednja su osobine koje Japanci poseduju i koje će u naradnim mesecima i godinama biti vitalne.

Dok se tlo u istočnom Japanau još uvek svakodnevno drma nekoliko puta, a situacija sa nuklearkama u Fukušimi je jako daleko od poptpunog smirenja, život ide dalje. Ljudi se navikavaju i naviknu na sve. ''Navika, žig prirode menja'', Šekspirova izreka će i u slučaju Japana biti još jednom potvrđena.

Za žitelje istočnog Japana život će se deliti na pre i posle 11. marta, a za mnoge će MOTAINAI dobiti novi i dublji smisao.