Штедња у Јапану

Нисам могла да претпоставим колико ће мој практични пример учења енглеског језика изазвати негодовање деце. Напунила сам чашу водом коју сам после поновљеног full просула, очекујући тачан одговор. Уместо empty сва деца су сложно, као по команди, гракнула МОТАИНАИ. Били су веома изненађени како сам могла тако хладнокрвно да проспем пуну чашу воде без имало осећаја кривице. Искрено, нисам се осећала нимало пријатно.

У даљој прошлости реч МОТАИНАИ се користила у будизму да нагласи жаљење што се бескорисно троши или злоупотрељава нешто свето или дубоко поштовано.Данас се та реч употребљава свакодневно да би се указало на бескорисно трошење било каквих материјалних ствари, ресура или времена.

Вангари Матаи, Кенијка, се годинама бори за заштиту животне средине. 2004. године јој је додељена Нобелова награда за мир што је свакако заслужније него велика већина истих награда које сваког децембра љути и иронично засмејава многе од нас.

Госпођа Матаи је почетком деведесетих година, приликом свог боравка у Кјоту, дошла у сусрет са том речју. Обављајући свакодневну потребу приметила је да су WC шоље оспособљене да аутоматски или мануелно по жељи корисника изаперу шољу прикладном количином воде, у зависности од обављеног посла. Била је импресионирана да у тако богатој земљи као што је Јапан људи штеде и пазе колико ће воде потрошити.

Схватила је да је принцип МОТАИНАИ решење многих еколошких проблема и да су штедња и рециклажа изузетно битни за очување животне средине и природних ресура. Мото њене кампање је постала реч МОТАИНАИ коју она популарише по целом свету. Јапанци су веома поносни што је њихова реч помогла госпођи Матаи да добије престижну награду која овде има посебну важност.

Једне од првих лекција које овде деца науче су штедња и поштовање природних и материјалних добара, првенствено туђих, па онда својих.

Овде свака ствар има неколико живота и мора се искористити до максимума. Увек сам се питала зашто су јапанске куће пренакрцане непотребним стварима. Све се чува, чак и оно што не треба јер се мисли да ће можда једном затребати. Пријатељице размењују савете шта и како да избаце и то раде с тешком муком.

Јапанке радију поклањају ствари које им нису потребне, него их бацају у кош. Акт избацивања у ђубре изазива у њима велик осећај кривице.Код мене то често изазива бес, јер сам у последњих двадесет година надобијала конзерве и храну којој је истекао рок употребе, полупокварене бицикле и кухињске уређаје... Свим тим стварима је истекао рок употребљивости и место им је једино било у ђубрету, а мени је то било лакше да урадим него Јапанкама.

Кад сам стигла пре две деценије у Јапан, изненадило ме је и засмејало илустровано упутство за употребу WC шоља.Тек после ми је било јасно да та упутства, прилепљена на држачима за папир и на наслонима за даске, служе да подсете кориснике на коју страну да окрену ручицу за повлачење воде у зависности од потребне количине воде.

Схватила сам колика је уштеда кад преко сто милиона Јапанаца свакодневно неколико пута повуче ручицу за мању количину воде.

Штеди се на свему. У истој се води после кратког туширања бањају сви чланови породице, а после се иста вода убацује посебним цревом у машину за веш.Ђаци се такмиче ко ће дуже користити оловку и на оловке од 1 цм стављају продужетке како би могли држати те минијатурне оловке.

Примера има безброј.

Свака медаља има две стране. Јапан је земља контраста и то се веома огледа у штедњи и разбацивању. Амбалажа се троши у невeроватним количинама и многе ствари су запаковане у неколико слојева пластике или папира. Продавнице за брзу храну, а таквих је на десетине хиљда у Јапану, морају најкасније петнаест минута по завршетку кувања продати јело,а ако се не прода у том кратком року иде директно у кош. Подаци кажу да Јапан годишње баци у ђубре преко двадесет милиона тона хране у вредности од десет трилиона јена, а да би се ослободили те
количине, или у најбољем случају рециклирали, потребно је још око два трилиона јена.

Ја бих се свакако сложила са госпођом Матаи да је МОТАНАИ баш згодна реч која обухвата врло важно значење и може се користити у разним ситуацијама.

Кад год проспем полупопијену чашу воде, пустим воду да тече док перем зубе, седенем у ауто, а могу бициклом или пешке, помислим између осталог, да купим нешто што ми стварно није потребно, сетим се све деце која себи не могу да приуште пуно чаша воде дневно.Сетим се деце која ће тек бити рођена и која неће моћи штошта да бирају јер су се њихови родитељи разбацивали и немарно остављали ђубре где стигну и уништавали све око себе као да су последњи на свету.

Овај текст је написан почетком марта. Баш кад сам хтела да га пошаљем део Јапана где ја живим је задесила вишеструка катастрофа. Данас, више од месец дана после мегаземљотреса, цунамија и радијације, многа животна мерила су добила другачију димензију.

Примена принципа МОТАИНАИ ће сигурно помоћи многим Јапанцима у обнови своје земље. Дисциплина, организација, солидарност, вредноћа и штедња су особине које Јапанци поседују и које ће у нарадним месецима и годинама бити виталне.

Док се тло у источном Јапанау још увек свакодневно дрма неколико пута, а ситуација са нуклеаркама у Фукушими је јако далеко од поптпуног смирења, живот иде даље. Људи се навикавају и навикну на све. ''Навика, жиг природе мења'', Шекспирова изрека ће и у случају Јапана бити још једном потврђена.

За житеље источног Јапана живот ће се делити на пре и после 11. марта, а за многе ће МОТАИНАИ добити нови и дубљи смисао.