Gospodin iz Šangaja

Prošle godine, na današnji dan, prvi put smo sreli maestra Muhai Tanga. Prvi čovek Beogradske filharmonije Ivan Tasovac, nesumnjivo darovit da od mnogih stvari napravi događaj, pozvao je grupu novinara na brenč (breakfast-lunch), da im uz laku priču i lak zalogaj, između doručka i ručka, predstavi šefa-dirigenta njihovog orkestra, za naredne tri godine. Dešavalo se to daleko od koncertnih dvorana,u jednom „kamernom” sastavu, u bašti zemunskog restorana „Naja”, u koji, rekoše, rado svrati i Tangov stariji i slavniji kolega Zubin Mehta. Osim dirigentske palice i azijskog zavičaja, njih dvojicu sada povezuje i jedna ista briga: za ovaj za nas posebno važan i snažan izvor „čiste” muzike – Beogradsku filharmoniju. U vrelini dana kao usred leta, uz malo ića i pića, i poprilično Tangovog šarma, širila se neka opuštenost i ležernost, ali obećavajuća. Više kao nekakvo relaksirajuće zatišje u međusezoni do novih zaleta u muziku, sa novim čovekom o kome se priča da „čvrstom rukom u beloj rukavici” dovodi orkestre do vrhunskih dometa.

Ta rečenica nije samo slikovita već i sasvim tačna. Samo u onoj čvrstoj ruci nek’ vam se ne priviđa pendrek; ona je simbol rada, discipline i umetničko-pedagoškog autoriteta maestra koji diriguje iz glave. Uverili su se u to i u Filharmoniji koja prekosutra slavi 88. rođendan, a u petak završava sezonu koju je pratio slogan „Mi se razumemo”. I mada je pre svega koketirao sa svojom vernom publikom, danas on može biti i najlapidarniji rezime sezone na relaciji Muhai Tang– BF. Ovaj gospodin iz Šangaja (1949) pokazao je i kako se vešto balansira između mogućnosti orkestra i repertoarskih prohteva auditorijuma, uspevajući da svi budu zadovoljni. Iz njegove kineske priče izdvajamo samo one ključne „kadrove”...

–Moj otac bio je poznati režiser, a majka takođe radila u filmskoj industriji. Naši životi su se dramatično promenili posle Kulturne revolucije, jer su dotad najcenjeniji umetnici u Kini bili tretirani kao najniži društveni sloj. Bio je to prelomni trenutak u mom razvoju, ne samo kao umetnika, već kao ličnosti. Naučio sam da se čovek gradi u teškim vremenima, jer ko zna šta bih ja postao da nisam imao takav put – ispričao nam je dirigent koji danas kaže da mu je ceo svet kuća. Ipak, glavna adresa je u Cirihu, gde su mu supruga, korejska pijanistkinja Đu-Hi Suh, i kćerka Suzan, koja uči violinu.

A u ovoj njegovoj zapadnoj priči značajnu ulogu imali su i neki jako poznati ljudi: prvi je nekadašnji bavarski biskup Rajcinger, a danas papa, zahvaljujući kome je dobio stipendiju za studije u Minhenu,a drugi Herbert fon Karajan koji je pozivom da diriguje „njegovom” Berlinskom filharmonijom mladom Kinezu širom otvorio vrata za ulazak u veliki svet muzike.

Sada on ta vrata otvara drugima. I našem orkestru, nesumnjivo. Muhai Tang je uneo i neku novu harmoniju u našu Filharmoniju.

Muharem Šehović