Господин из Шангаја

Прошле године, на данашњи дан, први пут смо срели маестра Мухаи Танга. Први човек Београдске филхармоније Иван Тасовац, несумњиво даровит да од многих ствари направи догађај, позвао је групу новинара на бренч (breakfast-lunch), да им уз лаку причу и лак залогај, између доручка и ручка, представи шефа-диригента њиховог оркестра, за наредне три године. Дешавало се то далеко од концертних дворана,у једном „камерном” саставу, у башти земунског ресторана „Наја”, у који, рекоше, радо сврати и Тангов старији и славнији колега Зубин Мехта. Осим диригентске палице и азијског завичаја, њих двојицу сада повезује и једна иста брига: за овај за нас посебно важан и снажан извор „чисте” музике – Београдску филхармонију. У врелини дана као усред лета, уз мало ића и пића, и поприлично Танговог шарма, ширила се нека опуштеност и лежерност, али обећавајућа. Више као некакво релаксирајуће затишје у међусезони до нових залета у музику, са новим човеком о коме се прича да „чврстом руком у белој рукавици” доводи оркестре до врхунских домета.

Та реченица није само сликовита већ и сасвим тачна. Само у оној чврстој руци нек’ вам се не привиђа пендрек; она је симбол рада, дисциплине и уметничко-педагошког ауторитета маестра који диригује из главе. Уверили су се у то и у Филхармонији која прекосутра слави 88. рођендан, а у петак завршава сезону коју је пратио слоган „Ми се разумемо”. И мада је пре свега кокетирао са својом верном публиком, данас он може бити и најлапидарнији резиме сезоне на релацији Мухаи Танг– БФ. Овај господин из Шангаја (1949) показао је и како се вешто балансира између могућности оркестра и репертоарских прохтева аудиторијума, успевајући да сви буду задовољни. Из његове кинеске приче издвајамо само оне кључне „кадрове”...

–Мој отац био је познати режисер, а мајка такође радила у филмској индустрији. Наши животи су се драматично променили после Културне револуције, јер су дотад најцењенији уметници у Кини били третирани као најнижи друштвени слој. Био је то преломни тренутак у мом развоју, не само као уметника, већ као личности. Научио сам да се човек гради у тешким временима, јер ко зна шта бих ја постао да нисам имао такав пут – испричао нам је диригент који данас каже да му је цео свет кућа. Ипак, главна адреса је у Цириху, где су му супруга, корејска пијанисткиња Ђу-Хи Сух, и кћерка Сузан, која учи виолину.

А у овој његовој западној причи значајну улогу имали су и неки јако познати људи: први је некадашњи баварски бискуп Рајцингер, а данас папа, захваљујући коме је добио стипендију за студије у Минхену,а други Херберт фон Карајан који је позивом да диригује „његовом” Берлинском филхармонијом младом Кинезу широм отворио врата за улазак у велики свет музике.

Сада он та врата отвара другима. И нашем оркестру, несумњиво. Мухаи Танг је унео и неку нову хармонију у нашу Филхармонију.

Мухарем Шеховић