Zatrpan poslom, a srećan

Kaže jedna poslovica ako radiš to što voliš, nećeš raditi ni jedan dan u životu. Izgleda da je tako, jer drugačije ne bih mogla da objasnim odakle mi izvire osećaj zadovoljstva iako sam konstatno zatrpana poslom.

Pre dolaska u ovu firmu, radila sam možda sat ili dva dnevno jer pravog posla nije bilo. Uslovi, poslovni prostor, okruženje, sve je bilo vrhunsko kako samo Bej ulica u Torontu može da priušti.

U radno vreme bavila sam se hobijima, išla na jogu u pauzi za ručak, u šoping posle ručka, u grad posle šopinga - dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da mi je toliko dosadno da mi više ni internet nije zanimljiv.

I onda sam okrenula list, ili možda stranicu, ili bolje rečeno – otpočela sam ceo jedan novi roman. Doduše i ovaj roman sadrži neke elemente starog, uslovi su i dalje odlični, samo što nema joge, šopinga, interneta i hobija kao pre.

Od poznanika u Kanadi sam čula da je i njihova situacija na poslu slična, niko ne radi puno radno vreme, i to što se ima lepo se raspoređuje da bi izgledalo da čovek radi ceo dan. Zapravo, ovoj vrsti zabušavanja te nauče čim stupiš u Kanadu. Bilo koji posao da radiš, ako nemaš dovoljno onda ga izmisli jer u protivnom – šta ćeš nam?

Evropa se diči ‘umećem života’, radna nedelja je kratka, odmor je dugačak, druženje je fantastično, radni vek kratak, ali izgleda da je ishod svega toga poljuljana ekonomija i sve češće pitanje opstanka Evrope kao zajednice.

Da ironija bude veća, ovde kod nas u Africi se izgleda najviše radi, i zato je valjda Afrika okarakterisana kao najveći investicioni potencijal. I dok pišem ovo, delićem oka hvatam desetine novih imejlova koji stižu. Sadržaj zahteva nije filozofske prirode kao što bi se očekivalo na zasićenim i sofisticiranim zapadnim tržištima, već su to pozivi u pomoć za organizacijom i logikom.

Ovo je mesto na kome non-stop žongliraš između totalne baze i vrha nadgradnje jer se jaz među njima meri svetlosnim godinama. I zato, iako posao ni teoretski ne može da bude završen, sve što uspeš da odradiš daje ti osećaj uspeha, ispunjenosti i zadovoljstva. Kao kada stvoriš nešto ni iz čega.

Ako sam ikada mislila da je zrav razum (common sense) svugde isti, ovde sam se uverila da nije. Moj omiljeni primer je jedan kućepazitelj koji je hteo da me iznenadi time što će sklopiti sokovnik koji sam ostavila da se ocedi. I naravno, sklopio ga je, ali već sutradan sokovnik više nije radio. Kada ga je majstor pogledao, rekao je da je slomljen plastični zupčanik jer je nesrećnik prosto ugurao delove jedan u drugi kada mu nije pošlo za rukom da ih sastavi bez sile.

Ako se pitate kakve ovo ima veze s poslom, onda moram da pojasnim da su upravo ovo razlozi zašto veliki poslovi stanu, stoje i gube, jer redovno neki mali zupčanik negde bude polomljen silom. Svako od nas došljaka bi dobro razmislio pre nego što upotrebi silu da ugura delove, posebno lomljive, ali ovde to nije slučaj.

Drugi primer koji često koristim je vozač kome je ponuđeno da uzme čokoladicu na pumpi. On je svojim neverovatnim umećem našao najveću i najskuplju na poslednjoj polici u nekom uglu. To je kao da te šef odvede u kafić i kaže „naruiči nešto na moj račun“ a ti uzmeš flašu viskija. Može da se desi, ali je verovatnoća mala.

S druge strane, samilost prema lokalnoj populaciji postoji ne samo na papiru već i u novcu. Ambasade i korporacije su prinuđene da daju velika sredstva da bi se ovi ljudi što pre osposobili za moderan život. Svaki kućerak od pruća ima mobilni telefon, i svi znaju šta je internet jer tehnologija ne može da čeka da se svest izgradi.

Ipak, kad se novac pokloni posao koji je pre toga dobro funkcionisao odjednom zamire jer se lako dobijeni novac umesto u posao ulaže u dobar auto. Nedavno mi neko reče kako ove ‘zapadne krvopije’ šalju afričkim zemljama trulo meso i šta sve ne, “da se još obogate na sirotinji”.

A desetak godina ranije, jedan advokat u Kanadi mi reče kako oni nemaju ništa protiv ratova u drugim zemljama jer je to dobro za njihovu ekonomiju (i hvala mu na iskrenosti).

Posle života na tri kontinenta počinjem da mislim da je sasvim u redu koristiti tuđu neosvešćenost, jer se vrednosti grade i shvataju samo radom a ne poklonima i samilošću.

Kanada je impresivno izgrađena zemlja, potpuno drugačija od onoga što su prvi doseljenici zatekli pre 300 godina kada je njihov prvi brod udario u led i nedođiju. A ovde, u Africi, cveta cveće i sunce sija svaki dan.... zašto je onda ovako siromašno?