Policijski dosijei su očerupani

Dragoslav Mihailović (1930), jedan od naših najznačajnijih pisaca, kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i period od 1950. do 1952. godine proveo u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu, Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”, „Preživljavanje”, ali i tri knjige dokumentarne proze, pod zajedničkim naslovom „Goli otok”. Prva knjiga objavljena je 1990, druga i treća 1995, a u štampi je četvrti tom, koji će do kraja jula objaviti „Službeni glasnik”. Autor priprema i petu knjigu, koju će do kraja ove, ili početkom sledeće godine, takođe, objaviti „Službeni glasnik”. Na jesen, o Maloj Gospojini, u Bileći, biće održan okrugli sto o književnom delu Dragoslava Mihailovića.

Mihailović je za dopisnog člana SANU izabran 1981, a za redovnog 1989. godine.

Da li je sa ovih pet, obimnih knjiga, posao završen ili materijala ima još?

Mislio sam da sam dokumentarni deo o Golom otoku završio u prve tri knjige, koje imaju oko 1.800 strana. Zamorio sam se od tog posla, a počele su i primedbe da sam zbog Golog otoka zapostavio svoju literaturu. Prošle godine, u Biblioteci grada Beograda, jedan dan bio je posvećen mom stvaralaštvu. Održan je okrugli sto, učestvovalo je desetak književnika i kritičara. Miroslav Josić Višnjić je govorio o dokumentarnom troknjižju „Goli otok” i otkrio da imam još četiri, obimna razgovora, sa golootočanima, mojim prijateljima, koje nisam objavio. To me je podstaklo da izvadim iz fioke ta četiri razgovora, ponovo ih pročitam, i pošto su mi se dopali, odlučio sam da ih objavim u dve knjige.

Koji će razgovori biti objavljeni u četvrtoj knjizi?

U ovoj knjizi naći će se dva razgovora. Prvi je s Mišom Pifatom, inženjerom, koji je na Golom otoku bio glumac, član dramske sekcije. Bio je velika zvezda Golootočkog pozorišta. Iz logora je izašao 1953. godine, da je nastavio da se bavi glumom, siguran sam, postao bi velika zvezda. Drugi razgovor je s mojim velikim prijateljem Alfredom Palom, Jevrejinom iz Zagreba. On je bio slikar i karikaturista, dizajner, grafički je opremao knjige, i mojih nekoliko. Početkom prošle godine, udario ga je motociklista. Pola godine borio se za život, umro je u 91. godini.

Za ljude koji razumeju šta znači biti logoraš, a naročito u logorima za prevaspitavanje kažnjenika, serija mojih knjiga pod naslovom „Goli otok”, nešto je čime se njihov tvorac ponosi, naročito četvrtom knjigom.

A koji su razgovori u petoj knjizi?

U petoj knjizi, na kojoj radim, biće objavljeni razgovori s Dragom Dujmićem, novinarom i prevodiocem iz Zagreba, i Radosavom Zekovićem, arhitektom iz Beograda. S petom knjigom, koja će izaći krajem ove, ili početkom sledeće godine, biće završena moja serija dokumentarnih knjiga o Golom otoku.

Šta planirate dalje?

U štampi je još jedna moja knjiga, mnogo manjeg obima od ovih o Golom otoku. Reč je o drami „Skupljač”, koju će objaviti Kulturni centar iz Pančeva. Ova drama napisana je po motivima moje priče „Mrzim golootočane”, koja je objavljena u knjizi „Lov na stenice” (1993). Drama se nalazi već godinu, godinu i po dana, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Očekujem odgovor, da li će je postaviti na scenu ili neće, ali odgovor ne stiže.

Uprkos rehabilitaciji, sudbina golootočana je, uglavnom, tragična. Da li je država mogla da reaguje ranije?

Naravno da je mogla da reaguje ranije, ali bi mogla i sada nešto da učini. Na osnovu Zakona o rehabilitaciji, koji je usvojen 2006. godine, vrlo malo golootočana se javilo okružnim sudovima i zatražilo rehabilitaciju, zato što strahuju da bi se taj zakon mogao zloupotrebiti. Rehabilitaciju je tražilo manje od hiljadu ljudi. Hrvatska je uradila mnogo više od Srbije. U Zagrebu je objavljen spisak 399 ljudi koji su umrli na Golom otoku. Taj spisak sam dobio i objaviću ga u četvrtoj knjizi. Tu je najviše Srba i Crnogoraca. U Državnom arhivu Hrvatske čuva se spisak svih golootočana, na tom spisku je 16.000 do 17.000 logoraša. Pošto nije dostupan pojedincima, već samo ustanovama, zamolio sam SANU da ga traži. Zahtev je poslat pre mesec dana. Očekujem pozitivan odgovor. Ako tako bude, objaviću ga u petoj knjizi „Goli otok” ili, možda, zbog obimnosti, kao poseban separat.

Neki golootočki dželati i dalje slobodno šetaju beogradskim ulicama?

To je velika sramota srpske države. Da li bi voleli da vidimo Maksa Luburića, kako šeta beogradskim ulicama. A Jovo Kapičić dobija generalsku penziju i dodatak na orden narodnog heroja. Tužilaštva brzo reaguje na zločine u građanskom ratu od 1991. do 1995, a ono što se događalo od 1948. nikoga ne zanima. Mene su pratili sve do 1990. godine. Moj pratilac, Dragan Dodig, ne samo da nikad nije pozvan na odgovornost, već je postao visoki funkcioner BIA.

U zbirci priča „Preživljavanje”penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. I vi ste videli svoj dosije?

Početkom juna 2001. godine, Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da vide svoje tajne dosijee. Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu su ostale samo 63 strane. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova, Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime, a to je bila lista za likvidaciju.

Ima li uopšte smisla, posle svega, a dosijei su, očigledno, očišćeni, govoriti o otvaranju svih dosijea?

Napravljena je velika greška što je nekadašnjoj Udbi ostavljeno dovoljno vremena da „očisti” dosijee. Napravljena je nenadoknadiva šteta. Imao sam priliku da vidim dokumentaciju nekih rehabilitovanih golootočana. Jedan od najstrašnijih događaja je ubistvo Vlastimira Petrovića, na Grguru. On je rehabilitovan, ali je njegov dosije potpuno očerupan i pun falsifikata. Apelujem, ipak, na sve golootočane, odnosno njihove potomke, da traže rehabilitaciju. Nije to nevažno.

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------------------------

Hajdin je dobar čovek, ali loš predsednik

SANU je podeljena. Pripadate onoj grupi akademika koji često kritikuju rukovodstvo. Šta im najviše zamerate?

Nikola Hajdin je, po mom mišljenju, najbolji čovek, između pet predsednika SANU, koje sam u svojoj tridesetogodišnjoj akademskoj karijeri video, ali on je, istovremeno, i najgori predsednik. Sve to proizlazi iz činjenice što je on kao Srbin iz Hrvatske, i član Krunskog saveta, jugoslovenski opredeljen i ne haje za Srbiju u kojoj živi pola veka, čime nanosi veliku štetu i Srbiji i Srbima izvan Srbije. Jer, propadanje Srbije, u koje SANU Srbiju gura, imaće za posledicu i nestanak Srba izvan Srbije. Srbi izvan Srbije mogu postojati samo dok postoji Srbija, kao njihova matica.