Stefan Nemanja to nije rekao

Čuvajte, čeda moja mila, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? - početne su reči tobožnjeg zaveštanja Stefana Nemanje svome rodu. Ovo je zabluda koja se već više od decenije provlači u našoj sredini, a ponovljena je nedavno, parafrazirano, i u jednom članku o tuđicama na stranama „Politike”. Mada zvuče nemanjićki, odišu patinom i nose lepu poruku, ove reči nisu Nemanjine, već potiču iz pera savremenog publiciste Mileta Medića i trebalo bi da na to obrate pažnju pogotovo oni koji se profesionalno bave jezikom.

Da bi borba protiv neumerene i prekomerne upotrebe stranih reči, naročito onih neuklopljenih u jezički sistem, trebalo da uzme organizovaniji vid, kako se u pomenutom članku kaže, nema spora. Međutim, kolektivno bavljenje ovim teškim i nezahvalnim zadatkom ne uspeva da se ukoreni u našoj sredini, i to još od vremena prvih takvih nastojanja, kada su umni ljudi iz Društva srpske slovesnosti na čelu sa Sterijom pokušali da rade na stvaranju srpske terminologije (nazivoslovnih reči). Njihov početni trud je naišao na otvoreno nipodaštavanje i oni su vrlo brzo svoj posao prekinuli. Među skovanim ili s drugih jezika prevedenim rečima bilo je i uspelih tvorevina, od kojih su neke i danas u upotrebi, kao npr.: suština, slučajnost, svojstvo, sposobnost, postepenost, sitnica, predmet, dokaz, bezuslovno. Kada će se opet naći snage (pre svega kadrovske) i dovoljno razumevanja za ovakav posao, ostaje da se vidi.

Osvrnula bih se na još jednu napomenu iz pomenutog, svakako korisnog, članka, a to je da Vuk ne bi razumeo današnje Srbe. Mada se u potpunosti slažem da ovu neumerenu poplavu, naročito neprilagođenih anglicizama treba kanalisati (o tome sam u više navrata i sama pisala), verujem da srpski jezik još uvek nije ugrožen. U prirodi jezika je da se menja, osavremenjava, leksički bogati, pogotovo u ovom našem užurbanom vremenu. Neke reči ulaze u jezik, neke zastarevaju i prestaju da se upotrebljavaju, neke ponovo oživljavaju. Ne bismo ni mi danas poput Vuka rekli da „kolače gradimo od brašna i vode” ili da „pišemo knjigu” misleći na pismo. Ne bismo razumeli ni rečenicu iz Poslovnika Srpske kraljevske akademije s kraja pretprošlog veka u kojoj se kaže da Akademija „daje pomoć srpskim veštacima koji to zaslužuju, radi usavršavanja u svojim veštinama, ili radi izrade, ili radi izdanja na svet kakvog veštačkog dela”. Stare slovenske reči veštak, veština i veštački upotrebljene su u značenju umetnik, umetnost i umetnički, koje je u potpunosti izašlo iz upotrebe. Takođe stara reč, obnovljena ovih godina jeste i veznik iliti. Nastao u XV veku od starijeg veznika ili (neprestano u upotrebi do danas) i dativa lične zamenice drugog lica, početkom XX veka počeo je da se oseća kao arhaizam i prestao da se upotrebljava. Neko ga je oživeo, čini mi se bez naročitog razloga, jer ne nosi nikakvu značenjsku nijansu niti ima stilsku obojenost. Motiv je verovatno bila želja da se bude originalan, drugačiji. Tek, on se danas ponovo upotrebljava, mada lingvisti prednost daju obliku ili.