Стефан Немања то није рекао

Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? - почетне су речи тобожњег завештања Стефана Немање своме роду. Ово је заблуда која се већ више од деценије провлачи у нашој средини, а поновљена је недавно, парафразирано, и у једном чланку о туђицама на странама „Политике”. Мада звуче немањићки, одишу патином и носе лепу поруку, ове речи нису Немањине, већ потичу из пера савременог публицисте Милета Медића и требало би да на то обрате пажњу поготово они који се професионално баве језиком.

Да би борба против неумерене и прекомерне употребе страних речи, нарочито оних неуклопљених у језички систем, требало да узме организованији вид, како се у поменутом чланку каже, нема спора. Међутим, колективно бављење овим тешким и незахвалним задатком не успева да се укорени у нашој средини, и то још од времена првих таквих настојања, када су умни људи из Друштва српске словесности на челу са Стеријом покушали да раде на стварању српске терминологије (називословних речи). Њихов почетни труд је наишао на отворено ниподаштавање и они су врло брзо свој посао прекинули. Међу скованим или с других језика преведеним речима било је и успелих творевина, од којих су неке и данас у употреби, као нпр.: суштина, случајност, својство, способност, постепеност, ситница, предмет, доказ, безусловно. Када ће се опет наћи снаге (пре свега кадровске) и довољно разумевања за овакав посао, остаје да се види.

Осврнула бих се на још једну напомену из поменутог, свакако корисног, чланка, а то је да Вук не би разумео данашње Србе. Мада се у потпуности слажем да ову неумерену поплаву, нарочито неприлагођених англицизама треба каналисати (о томе сам у више наврата и сама писала), верујем да српски језик још увек није угрожен. У природи језика је да се мења, осавремењава, лексички богати, поготово у овом нашем ужурбаном времену. Неке речи улазе у језик, неке застаревају и престају да се употребљавају, неке поново оживљавају. Не бисмо ни ми данас попут Вука рекли да „колаче градимо од брашна и воде” или да „пишемо књигу” мислећи на писмо. Не бисмо разумели ни реченицу из Пословника Српске краљевске академије с краја претпрошлог века у којој се каже да Академија „даје помоћ српским вештацима који то заслужују, ради усавршавања у својим вештинама, или ради израде, или ради издања на свет каквог вештачког дела”. Старе словенске речи вештак, вештина и вештачки употребљене су у значењу уметник, уметност и уметнички, које је у потпуности изашло из употребе. Такође стара реч, обновљена ових година јесте и везник илити. Настао у XV веку од старијег везника или (непрестано у употреби до данас) и датива личне заменице другог лица, почетком XX века почео је да се осећа као архаизам и престао да се употребљава. Неко га је оживео, чини ми се без нарочитог разлога, јер не носи никакву значењску нијансу нити има стилску обојеност. Мотив је вероватно била жеља да се буде оригиналан, другачији. Тек, он се данас поново употребљава, мада лингвисти предност дају облику или.