Pink sankcije

U nacionalnom dnevniku na Pinku, po komandi gazde Željka Mitrovića, započeto je s kritikom hrvatskih kompanija i politike premijerke Kosor. Na Pinku nema više spotova o promociji hrvatskog turizma, a ne čuje se ni „a“ od akorda Severine, Petra Graša ili Džibonija. Ali ko god je pomislio da je ružičasti balkanski medijski imperator promenio kurs prema Hrvatima zbog iznenadnog napada nacionalizma, grdno se vara. Četrdesetčetvorogodišnji vlasnik dve srpske televizije s nacionalnom frekvencijom, a mnogi bi bacili poslednju paru da je neformalni gazda i treće, ako se složimo da je sav „hepi“ kad daljinskim upravlja s još pet televizija u državicama bivše SFRJ i šire, po svojoj prirodi je, zapravo, prava jugoslovenčina.

Zato se nekadašnji basista kultnog benda „Oktobar 1864“ponaša naizgled neuračunljivo, kao da je u njega ušao duh Blagoja Adžića s početka devedesetih. Jer Željko se oseća izdan upravo od onih koje je na velika vrata pustio u svoje emisije, iako optuživan da naglašeno promoviše hrvatske interese u Srbiji. Zar ni sam u svom saopštenju nije priznao da više neće da zataškava muke srpskih, crnogorskih i bosanskih turista na hrvatskom Jadranu? Naravno, njegovu 30 metara dugačku jahtu u hrvatskim vodama nije zaplenio njegov stari drugar Tonči Huljić, niti je Toni Cetinski doneo odluku da se ona proda na licitaciji za dva miliona evra, iako vredi najmanje 10. Pre će biti da je udar zvaničnog Zagreba na Željkovu mornaricu izazvan strahom tamošnjih vladajućih krugova od Pinkovog programa, koji bi mogao da se razlije i po lijepom, njihovom etru. Ali Željko i inače nije poznat kao proračunati tehnokrata koji će da probleme sagledava u svoj njihovoj višeslojnosti, pa je uveo medijske sankcije Hrvatskoj.

Ali takva oluja je mogla da se očekuje. Uticaj nekadašnjeg dečka koji obećava Jugoslovenske levice, koga je posle 5. oktobra s istom nežnošću prigrlio i DOS, a potom i sve njegove vladajuće frakcije, uveliko nadilazi granice Srbije. Da je 1988. godine otišao na džez akademiju u Berkliju, istorija popularne kulture, ali i politike na Balkanu, bila bi verovatno drugačija. Međutim,Željko je otvorio studio za treš narodnjake i ono što je usledilo manje više je poznato. Stvorio je vladajući trijumvirat u industriji zabave, sa Sašom Popovićem i Lepom Brenom, učvrstivši ga rijaliti formatima, od „Farme“i „Dvora“, do „Velikog brata“.

Ali ulazak grčke televizije sa ogromnim kapitalom u Srbiju, koja je odmah kupila dve nacionalne frekvencije, bez ambicije da ih uređujeSokrat, već s programskom strategijom da od Željka preuzmu Sašu i Brenu, a od Tijanića, eventualno,Radašina, poremetila je odnose snaga među televizijskim carevima. Okupiravši konačno medijski region, Željko je neočekivano napadnut na domaćem terenu, pa je sve što je usledilo dobilo pinkovsku melodramsku dramaturgiju: od misterioznog trovanja gazda Željka, do njegovog spektakularnog raskida s Hrvatima.

Aleksandar Apostolovski