Пинк санкције

У националном дневнику на Пинку, по команди газде Жељка Митровића, започето је с критиком хрватских компанија и политике премијерке Косор. На Пинку нема више спотова о промоцији хрватског туризма, а не чује се ни „а“ од акорда Северине, Петра Граша или Џибонија. Али ко год је помислио да је ружичасти балкански медијски император променио курс према Хрватима због изненадног напада национализма, грдно се вара. Четрдесетчетворогодишњи власник две српске телевизије с националном фреквенцијом, а многи би бацили последњу пару да је неформални газда и треће, ако се сложимо да је сав „хепи“ кад даљинским управља с још пет телевизија у државицама бивше СФРЈ и шире, по својој природи је, заправо, права југословенчина.

Зато се некадашњи басиста култног бенда „Октобар 1864“понаша наизглед неурачунљиво, као да је у њега ушао дух Благоја Аџића с почетка деведесетих. Јер Жељко се осећа издан управо од оних које је на велика врата пустио у своје емисије, иако оптуживан да наглашено промовише хрватске интересе у Србији. Зар ни сам у свом саопштењу није признао да више неће да заташкава муке српских, црногорских и босанских туриста на хрватском Јадрану? Наравно, његову 30 метара дугачку јахту у хрватским водама није запленио његов стари другар Тончи Хуљић, нити је Тони Цетински донео одлуку да се она прода на лицитацији за два милиона евра, иако вреди најмање 10. Пре ће бити да је удар званичног Загреба на Жељкову морнарицу изазван страхом тамошњих владајућих кругова од Пинковог програма, који би могао да се разлије и по лијепом, њиховом етру. Али Жељко и иначе није познат као прорачунати технократа који ће да проблеме сагледава у свој њиховој вишеслојности, па је увео медијске санкције Хрватској.

Али таква олуја је могла да се очекује. Утицај некадашњег дечка који обећава Југословенске левице, кога је после 5. октобра с истом нежношћу пригрлио и ДОС, а потом и све његове владајуће фракције, увелико надилази границе Србије. Да је 1988. године отишао на џез академију у Берклију, историја популарне културе, али и политике на Балкану, била би вероватно другачија. Међутим,Жељко је отворио студио за треш народњаке и оно што је уследило мање више је познато. Створио је владајући тријумвират у индустрији забаве, са Сашом Поповићем и Лепом Бреном, учврстивши га ријалити форматима, од „Фарме“и „Двора“, до „Великог брата“.

Али улазак грчке телевизије са огромним капиталом у Србију, која је одмах купила две националне фреквенције, без амбиције да их уређујеСократ, већ с програмском стратегијом да од Жељка преузму Сашу и Брену, а од Тијанића, евентуално,Радашина, пореметила је односе снага међу телевизијским царевима. Окупиравши коначно медијски регион, Жељко је неочекивано нападнут на домаћем терену, па је све што је уследило добило пинковску мелодрамску драматургију: од мистериозног тровања газда Жељка, до његовог спектакуларног раскида с Хрватима.

Александар Апостоловски