Rat i mir kao sportska prognoza

Opet je jedna autokratska vlast iz sedla izbačena – oružjem. Sada u Libiji, kao u Avganistanu (2001.) i Iraku (2003.): sadejstvom spoljnih vojnih snaga i vatrom unutrašnjih nepomirljivosti.

Savremeni rat se, tako, potvrđuje kao – prevrat. Gde god da bukne, u nacionalno-internacionalnoj kombinaciji, sprži poredak.

U desetogodišnjem nadmetanju s mirom, rat je postigao „het-trik”, tri uzastopna pogotka, pa mnogi postavljaju pitanje: da li će nastaviti „goleadu”, ili sledi revanš spokoja koji je izostao, iako je okončanozastrašivanje iz dva vojno i ideološki suprotstavljena bloka. Sadašnjost izgleda toliko zagonetna da igrači na strateškoj kladionici, slično onima na sportskoj prognozi, pozivaju u pomoć i memoriju i fantaziju.

Pamćenje sugeriše da će se oružani sukobi nastaviti, pa čak i proširiti, pošto smo u ekonomskoj krizi nalik Velikoj depresiji, iz koje se izašlo tek Drugim svetskim ratom. Mašta, pak, projektuje „novo doba” u kome su, uz večne izuzetke, šanse za širenje mira veće nego ikada, jer su se najmoćnije sile već navikle na pogodnosti kooperacije, tako da globalni sukob „ne dolazi u obzir”.

Još pre terorističkih udara (11. septembra 2001.) otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, studija – čiji je koautor bio Robert Maknamara (šef Pentagona u vreme pojačavanja vojne intervencije SAD u Vijetnamu 1960-ih, a potom 13 godina čelnik Svetske banke) – predskazivala je da će u ovom veku, širom sveta, ratovi ubijati, u proseku, tri miliona ljudi godišnje. Aktivistkinja Rendal Forsberg predskazivala suprotno: da je mogućno zamisliti nezamislivo – „svet mahom bez rata”. Tezu joj sada podržava Džošua Goldstin, takođe američki stručnjak, ali napisom u „Forin polisi” naslućuje i paradoks. Nije obavezno, kaže da će demokratski svet biti i miroljubiviji. Tačno je, dodaje, da demokratske zemlje ne ratuju između sebe ali često ratuju protiv zemalja koje nisu demokratske.

Najveći ratovi današnjice jesu, doista, ofanzive demokratskih spoljnih koalicija, u saradnji s lokalnim buntovnicima, na diktatorske režime. Dobro je što se broj tirana smanjuje, ali je loše što se do tog poboljšanja dolazi masovnim stradanjem nedužnih.

Uspešnije su bile „mirne bune”, kao u Tunisu i Egiptu: nepopularni režimi su oboreni brže i sa znatno manje žrtava.

Ali, nedužnima se često loše piše i u „potpunom” miru. Žrtve su i lokalnog i globalnog sistema – proizlazi iz studije istraživačkog tima „Špigla”. Finansijski špekulanti deluju kao „čopor vukova koji bi da raskomadaju nacije” – kaže švedski ministar finansija Anders Borg. Liče na „pljačkaše posle uragana” – smatra njujorški guverner Endru Kuomo. Mnogo toga što se radi na Vol stritu i na drugim berzama „nema nikakvu stvarnu vrednost za društvo” – nadovezuje se lord Ader Tarner, finansijski „nadzornik” u Britaniji. Svi akteri finansijskog tržišta svoje ponašanje vide kao „racionalno”, ali rezultat tog procesa može biti razoran za čovečanstvo – upozorava Pol Vuli, osnivač londonskog centra za proučavanje „skretanja” u tokovima kapitala…

Ovakve naznake mogle bi da važe i za oružane sukobe. I oni su, često, razorni rezultat špekulacija (političkih) koje njihovim liderima, unutrašnjim i spoljnim, izgledaju „razumno”.

Hroničari podsećaju neposrednu vezu između rata i finansijskih tumbanja. Ovog meseca pre 40 godina, tadašnji predsednik SAD Ričard Nikson je jednostrano obesnažio međunarodni monetarni sistem, dogovoren 1944. u Breton Vudsu, jer mu je za rat u Vijetnamu bilo potrebno više novca od količine koju je mogao da „pokrije” zlatom. Tako je globalna ekonomija izgubila čvrst oslonac a izumela niz „derivata”, koje je milijarder Voren Bafet okarakterisao kao „oružje za masovno finansijsko uništavanje”.

Dok je po Iraku neosnovano tražio oružje za masovno uništavanje, Džordžu Bušu se ono, u drugom vidu, pojavilo na berzama. Uz ostalo, jer je i njemu za rat (u Avganistanu i Iraku) bilo potrebno više novca od raspoloživog. Nešto od te isprepletenosti, nazire se i u libijskom slučaju. Amerika je ratnu inicijativu prepustila Francuskoj i Britaniji, delimično i zato što je Evropljane htela da uveri da moraju više da ulažu u armije ako žele da budu uverljiva sila.

Ratovi i ekonomske depresije, reklo bi se, lakše nastaju nego što nestaju. To se oseća i ovde. Finansijska kriza je došla a kosovska nije prošla, iako je rat završen pre 12 godina: na simboličan i praktičan način to je potvrdila istovremenost „preventivnih” poseta delegacije MMF i nemačke kancelarke Angele Merkel.