Odušak

Srbija, čini se, nikada se lakše nije dogovorila o novom sporazumu, iz predostrožnosti, sa Međunarodnim monetarnim fondom. Čak nam je taj svetski finansijski „žandarm” gotovo blagoslovio podizanje granice budžetskog deficita sa 4,1 na 4,5 odsto. Nije tražio čak ni neko jače stezanje kaiša, jer, eto, u predizbornoj smo godini, pa nije baš uputno od aktuelne vlade tražiti da uradi nešto nepopularno što joj može naružiti ugled kod birača. Milina jedna.

MMF, ipak, više reda radi zatraži da se uradi valjan rebalans budžeta za ovu godinu, sa svim minusima, i da vlada u skupštinu dostavi zakon o restituciji, koji mora da ima „fiskalno odgovorna ograničenja isplate”. Drugim rečima, ne da obećava više nego što može da plati bivšim vlasnicima za vraćenu imovinu. Iz MMF-a ne rekoše da li je nagoveštenih dve milijarde evra za te potrebe donja ili gornja granica. Ali to u ovom času nije od posebne važnosti.

Treba samo ispuniti te odista lake formalne razloge i bord direktora MMF-a krajem septembra odobriće nam taj osamnaestomesečni aranžman u kome nam se stavlja na raspolaganje i milijardu evra „dozvoljenog minusa” za jačanje deviznih rezervi. Za ne daj bože. Ako ustreba.

Priča, kako je taj sporazum dobrodošao, jer je stranim kreditorima time upućen dobar signal o Srbiji, koja sa MMF-om, kao prvoklasnim žirantom, ima solidan finansijski kredibilitet, ne stoji do kraja. Nikada, nikome i nigde u svetu onom ko se zajmi i ima tutora ne može da raste ugled, ali nama – može. Ali neka to pitanje ostane za neku drugu priču.

Suština je u nečem drugom. MMF je bio i otišao. Imamo to što imamo, ali sve ono o čemu smo sa MMF-ovim ljudima razgovarali, predočavali im podatke, planove, nacrte zakona, ideje… mi treba da uradimo. To neće učiniti oni, niti Svetska banka ili Evropska unija. Mi smo mi i niko više.

Srbija mora svojim merama da privuče strane investitore, da krene u novu industrijalizaciju, zapošljavanje, da poveća izvoz sa sadašnjih 25 na 60 do 70 odsto BDP, da skreše javnu i svaku drugu potrošnju, da mnogo više ulaže u obrazovanje i nauku… da postane zemlja u kojoj će se poštovati slovo ugovora, sudovi biti efikasni, a ekonomske, društvene, privatne i lične slobode na nivou EU. Za sve to MMF nam može biti od pomoći, ali on to ne može za nas da uradi. Mi moramo da zagrizemo u tu jako kiselu jabuku od koje, kao đavo od krsta, bežimo već desetak godina posle demokratskih promena. Ako pre njih jedan vlastodržac i totalitaran sistem nisu dopuštali – šta je sada problem. Mi? Biće da je tako.

Tako i ovaj sporazum sa MMF-om ne treba dizati u nebesa, bez obzira na lakoću s kojom je postignut. On je samo odušak za ovu posustalu privredu i osiromašeno društvo. Rupa u debelom ledu na koji iznurene i ošamućene ribe mogu da dođu do svežeg vazduha, a onda, opet, dole. Do nekog proleća, koje za nas, decenijama kasni.