Korporacije i zdravlje

Pre 10 godina, septembra 2001, prvi put u istoriji je održan skup na najvišem nivou o jednom zdravstvenom problemu. Tokom zasedanja Generalne skupštine UN vodeći državnici sveta suočili su se sa problemom side. Iza te akcije stajali su uticajni homoseksualci i javne ličnosti koje su ih podržale, a uspeh je bio izvanredan: sida je shvaćena kao globalni problem i počeo je da pritiče veliki novac (Fondacija Gejtsovih i dr.). Ilustrativan primer ostvarenog pomaka predstavlja komentar ubogog dijabetičara iz zabačenog azijskog sela kako mu je žao što nema sidu jer bi dobio i lekove i svu potrebnu negu, a ovako je prepušten sebi.

Upravo zbog zapostavljanja šećerne i drugih bolesti, pre dve godine je osnovana Alijansa za nezarazne bolesti s ciljem da skrene pažnju javnosti na četiri važna uzroka smrti: bolesti srca, rak, bolesti pluća i šećernu bolest. Oni su odgovorni za 36 miliona, odnosno 63 odsto svih umiranja u svetu tokom godine, kao i za polovinu svih stanja nesposobnosti. Ti poremećaji zdravlja su u velikoj meri podložni sprečavanju i uspešnom lečenju, a imajući u vidu ogroman i sve veći broj prevremeno izgubljenih života, predstavljaju, naročito za siromašne zemlje, prepreku njihovom daljem uspešnom razvoju. Borba protiv ovih pretnji narodnom zdravlju teoretski je utoliko lakša što sve dele neke osnovne faktore rizika: duvanski dim, nezdravu ishranu, nedovoljnu fizičku aktivnost i neumerenu potrošnju alkohola.

Stručno tu nema spornih detalja, pa je izgledalo logično da predsednici država i vlada u toku zasedanja Generalne skupštine, 19. i 20. ovog meseca usvoje deklaraciju o nezaraznim bolestima koja bi bila obavezujuća za sve članice UN. Nažalost, kako se vreme sastanka približava, izgledi da se dođe do celishodnog dokumenta sve su manji. Pod uticajem svojih industrijskih korporacija, EU, SAD i Kanada su se usprotivile efikasnijem ograničenju unosa zasićenih i trans masti, soli i rafinisanog šećera, kvazinaučnim ekonomskim analizama da bi takve mere, navodno, dovele do otpuštanja radnika, te bi više pogodile nerazvijeni svet od bolesti koje treba sprečiti. Kada je u pitanju pušenje, najcelishodnije mere koje vode svetu bez duvanskog dima, poput oporezivanja, uz osovinu SAD-EU, osporio je i Japan, jer se u tim zemljama sve manje puši, a ogromni prihodi se ostvaruju od izvoza cigareta u nerazvijene delove sveta. Industrija pića, sa svoje strane,nastoji da se izostave provereno delotvorne mere (visoke cene, teža dobavljivost, zabrana reklamiranja).

Poseban napor su uložile razvijene zemlje da do obesmišljenja razvodne sve odredbe koje se odnosena jasne ciljeve i rokove. Na udaru se našao ključni stav da se umiranje od nezaraznih bolesti smanjuje za po dva odsto godišnje, odnosno za 25 procenata do 2025, kao i svi mehanizmi kojim bi se obezbedilo ostvarenje tog cilja. Bez redovnog praćenja, tj. sportskim jezikom rečeno, kontrole prolaznog vremena po etapama i hitrih intervencija, sve je samo spisak lepih želja. To i jeste namera bloka zemalja kojima ne odgovara obavezujuća deklaracija.

Energične zagovornike deklaracije kakva je prvobitno sastavljena čine nedovoljno razvijene zemlje, okupljene u tzv. grupi 77 (sada ih je 131). Poznati epidemiolog, R. Biglhol, koji nastupa u njihovo ime, zamolio je autora ovog teksta da „poradi“ na motivisanju odgovornih u državama bivše Jugoslavije. To je, naravno, lako učiniti, ali je sporno koliko će slabe države uspeti da se odupru pritisku moćnika i ne glasaju za odluku „u korist svoje štete“. Naš čuveni pesnik je lamentirao: ,,Prošli su aprili i mi nismo više i nećemo biti ono što smo bili.”

*Profesor univerziteta