Jevrejski, palestinski i srpski Jerusalim

Izrael je potcenio svog sasvim retkog muslimanskog prijatelja, Tursku. Snažni i moćni ne vole da im se oponira, još manje preti, a upravo je to doživeo Tel Aviv.

Ankara više nije spremna da bude posmatrač s galerije, da se povinuje ili da dojučerašnjem savezniku toleriše baš sve postupke.

Ekonomski osnažena i politički stabilna, Turska je povratila mesto regionalne sile koja se arapskom svetu nameće kao model dok svoju naraslu moć istovremeno plasira na širokom prostoru od Kine i centralne Azije do Balkana.

Proterivanje izraelskog ambasadora, prekid vojne saradnje i najava novih sankcija Izraelu postaju svojevrstan hatišerif nove Turske na novom Bliskom istoku.

Odlučnost kojom je Ankara reagovala na odbijanje Izraela da se izvini za prošlogodišnji incident na istoku Mediterana, kada je devet turskih državljana poginulo tokom napada izraelskih komandosa na turski brod koji je predvodio flotilu humanitarne pomoći Palestincima u Gazi, imaće posledice po čitav region.

Arapsko proleće, koje je već oborilo vlast u Tunisu, Kairu i Tripoliju, i preti onima u Damasku i Sani, teško da ima toliku geopolitičku važnost kao zaoštravanje Turske i Izraela. Prvo se tiče regiona, drugo mnogo šire polarizacije koju neće izbeći čitav islamski i zapadni svet.

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je na vrhuncu popularnosti ne samo kod kuće. Njegov izraelski kolega Benjamin Netanjahu suočen je s dosad nezapamćenim protestima u domovini i masovnim kritikama sveta što uporno sabotira obnovu mirovnog procesa s Palestincima.

Suočena sa svim zaprekama koje se postavljaju na njenom putu približavanja Evropskoj uniji, Turska ipak uspeva da širi prostor svog delovanja. Izrael ga samom sebi sužava. Erdogan deluje impresivno. Netanjahu depresivno.

Prvi se sprema da slučaj broda „Mavi Marmara” predoči Međunarodnom sudu pravde u Hagu, drugi se krije iza najavljenog veta Amerike prilikom glasanja u Savetu bezbednosti o palestinskom zahtevu da dobiju viši status u Svetskoj organizaciji.

Turska se posle izgubljenog 20. veka izborila za status da, bez obzira na članstvo u NATO-u, donosi odluke u skladu sa sopstvenim interesima.

Ne samo da je nastavila da pruža podršku Palestincima, nego je pokazala da je spremna i za direktnu konfrontaciju sa Izraelom, jedinom zemljom sveta koja može da ima ogroman uticaj na odluke američke administracije.

Barak Obama pokušao je da se približi muslimanskom svetu. Iskazao je nameru da u 63 godine dugom izraelsko-palestinskom konfliktu pokuša da bude objektivniji od kolekcije svojih prethodnika u Beloj kući.

I nije uspeo. Približavaju se izbori. Otkazivanje podrške Izraelu, bez obzira na to što je tamo na vlasti najdesnija vlada od nastanka zemlje 1948, bilo bi pogubno.

Tako sam se približio ovim našim dilemama. Šta Srbija da radi povodom očekivanog zahteva Palestinaca da dobiju punopravno članstvo u UN s teritorijom Zapadne obale i Gaze i istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom?

Istorija, međunarodni dokumenti i pravda kažu da zahtev koji će podneti Mahmud Abas treba podržati. Uostalom, davno donete rezolucije UN 242 i 335 stoje na strani palestinskih prava. Istih onih koja su šest decenija blokirana vetom SAD, na zahtev Izraela.

PLO je proglasio nezavisnost Palestine 15. novembra 1988, a palestinske vlasti ustanovljenje su 1994, posle Sporazuma iz Osla. Više od stotinu zemalja ima diplomatske odnose s palestinskim vlastima.

Srbija ne bi trebalo da ima dilemu. Glasom „za” potvrdila bi kontinuitet svoje politike – bez obzira na to što je u međuvremenu normalizovala odnose sa Izraelom, što je mudro.

Mogla bi agilnim izraelskim diplomatama, koji su dobili zadatak da to spreče, da objasni da Beograd ima neke svoje principijelne stavove i da smatra da se radi o koraku koji treba da ubrza realizaciju formule „dve države”.

Sve bi to moglo da nema – Kosova. Kako Beograd da glasa za jedan „unilateralni korak” – tako palestinski plan opisuju Amerikanci i Izrael – kada je toliko protiv unilateralne nezavisnosti Kosova da zbog toga dovodi u pitanje i svoje evropske integracije?

Ima rezona. Ali taj rezon pokazuje da ćemo biti spremni na sve ustupke, na gaženje dojučerašnjih stavova, samo da bismo sačuvali „srpski Jerusalim”.

Ministar inostranih dela presrećan je što se ispostavilo da Oman i Gvineja Bisao nisu priznali vlast u Prištini. Uživa što je EU podeljena ne samo oko KiM već i oko palestinskog pitanja. Britanci i Francuzi su uz Palestince, Nemci, Česi i Holanđani protiv.

Uzdržanost prilikom glasanja u UN možda bi, sa stanovišta svih slabosti ove zemlje i ranjivosti njene diplomatije, bila pragmatski najpovoljnija opcija. Problem je u tome što ima situacija kada ta vrsta praktičnosti izaziva gorak ukus u ustima.

Srbija bi jednostavno morala da bude uz Palestince. To je pitanje moralnosti, rekao bih Beogradu bliske kategorije kada vojuje oko Kosova.

A što se Kosova tiče, da se kladim da će u slučaju da ne podržimo Palestince više zemalja priznati Prištinu. Više da nam pokažu da ne zaslužujemo njihovu podršku.

Ministar je uknjižio poene na jubilarnom skupu nesvrstanih, ali pitam se kako je komentarisao apele da sve bivše zemlje Jugoslavije podrže Palestinu u UN. Šta je mogao da im kaže oko Palestinaca iza kojih stoji ogromna većina Pokreta?

Mogao je da kaže da je naša zemlja davno priznala Palestinu i da oni imaju ambasadora u Beogradu. A dalje? „Imamo više opcija!”

Tehnički je to jasno. Možemo da glasamo „za” ili „protiv”, da se uzdržimo ili da delegacija Srbije u trenutku glasanja dobije kolektivnu želju da poseti toalet.

Ne znamo šta da učinimo. Lutamo. Hteli bismo u EU, ali je ne sledimo kada osuđuje kršenja ljudskih prava u Iranu. Borimo se za pravo na povratak Srba, ali u slučaju Gruzije postupamo sasvim suprotno. Dvoumimo se da li da pošaljemo čoveka na dodelu Nobela za mir kineskom disidentu.

Veliki određuju sudbine malih, ali moćnici koji iole vode računa o nekim demokratskim slobodama neće da vam ih uzmu stoprocentno. Ostave, recimo, 20-30 odsto prostora da sami o nečemu odlučujete. Zbog njih, da ne bi delovali kao okupatori.

Zar neko misli da će Obamina Amerika udarati packe Srbiji zbog Palestinaca? Da će Izrael odustati od lukrativnih poslova koje je ovde sklopio? Neće.

No, slutim, mi ćemo nastaviti da bauljamo po površini živog blata zvanog Kosovo. Kako u spoljnoj politici, tako i unutrašnjoj. Potpisujem i bez osvrta na frau Angelu reči uvodničara londonskog „Ekonomista”: „Srbija može u EU bez Kosova ili ne ulazi u EU bez Kosova”.

Letimo svetom kao muva bez glave, levo-desno, gore-dole. Onda se čudimo što nam udaraju packe i kad treba i kad ne treba.

Tačno, nismo Turska, ali na kraju ćemo završiti bez sopstvenog „ja”. Znam da u velikoj politici to „ja” male zemlje nije baš neka kategorija, ali moćnici znaju da cene kada pokažeš sopstveni stav. Kada sačuvaš nešto doslednosti.

U zemlji s milion nepismenih naši političari su pismeni, ali se pitam ima li među njima onih koji umeju da čitaju – svet.