Izazov u Zelenoj zoni

SAMOUBILAČKI BOMBAŠKI NAPAD NA IRAČKI PARLAMENT kandiduje se za jednu ili drugu ulogu. Ona simbolička je pritom mnogo vidljivija i mnogo izvesnija. Napad se, naime, dogodio u strogo utvrđenoj "zelenoj zoni" centra Bagdada, u kojoj su sve važnije institucije i ličnosti Iraka i njihovih "oslobodioca". U eksploziji su poginula i tri poslanika iračkog parlamenta, koji je opet bio simbol onoga što bi tamo jednog dana mogla da bude demokratija. Pogibija kolega sigurno će obeshrabriti preostale parlamentarce i pitanje je kada će se parlament sledeći put sastati. A sa tom neizvesnošću, ide i druga – ona o političkoj stabilizaciji zemlje.

Činjenica da je saboter uspeo da u zonu unese eksploziv i da ga aktivira direktni je izazov i novoj američkoj strategiji – da se eskalacijom okupacionih trupa postigne veća bezbednost i stvori politički prostor za dogovor zavađenih šiita i sunita o podeli vlasti i političkom poretku u zemlji. A ako je i najbezbedniji deo Iraka sve manje bezbedan, i ako Amerikanci nisu u stanju da zaštite svoje saveznike – ruše se temelji cele strategije, a simbol postaje prekretnica.

NEUSPEŠNA POTRAGA ZA IRAČKIM "CAREM" – generalom koji bi u Vašingtonu preuzeo ulogu glavnog koordinatora strategije i praktične politike za Irak (i Avganistan), izdavao naređenja Pentagonu, Stejt departmentu i drugim vladinim telima, potvrdila je da se mandat predsednika Buša za rat urušava iz dana u dan. Okolnost da su, kako je otkrio "Vašington post", čak tri generala odbila ovu ulogu, koja, na prvi pogled, podrazumeva veliku moć, upućuje na nekoliko zaključaka.

Jedan bi bio da je uverenje kako je situacija bezizgledna jače od vojničke taštine; drugi da je sama ideja da se imenuje "car" priznanje da postojeće institucije (Pentagon, Stejt department) nisu u stanju da se nose s problemom ili ne znaju kako dalje, treći da penzionisani generali bolje od aktivnih vide da u odsustvu jasne političke strategije vojna taktika ne može da donese željeni učinak…

Neki komentatori su postavili i sasvim logično pitanje: pa zar koordinator već ne postoji: zar to nije posao nacionalnog savetnika za bezbednosti i, u krajnjem ishodu, zar glavni koordinator nije sam predsednik?

DA SE KOMPLIKOVANA SITUACIJA DODATNO POGORŠAVA potvrdila je i objava danas glavnog američkog neprijatelja u bliskoistočnom regionu, Irana, da je proces obogaćivanja uranijuma – koji može da se koristi u nuklearnim elektranama, ali i u atomskom bombama – podigao na "industrijski nivo". Iz Vašingtona je saopšteno da su, kao odgovor na tu "provokaciju" – rezolucija UN obavezuje Teheran da odustane od ovih aktivnosti – "sve opcije otvorene", pri čemu nije glasno izgovorena, ali se podrazumeva i vojna, koja bi najverovatnije bila bombardovanje iranskih nuklearnih postrojenja.

Iranski vrh ne pokazuje da ga je ovo preterano uznemirilo. U pitanju je, naime, već višegodišnji (pa i višedecenijski) političko-vojni poker sa velikim ulogom. Na stolu je najpre sudbina Iraka, čija stabilizacija po svemu sudeći nije više moguća bez nekog aranžmana sa Teheranom. U sledećem vučenju i nova preraspodela moći i uticaja u celom regionu. Najzad, neki prema američkoj politici tradicionalno kritički nastrojeni zapadni listovi, poput londonskog "Gardijana", ne libe se da i u novom zaoštravanju prepoznaju staru šemu. Nisu, naime, u pitanju iranske atomske bombe (kao što se svojevremeno nije radilo ni o iračkom oružju za masovno uništavanje – eksperti ionako tvrde da Iran nije u stanju da industrijski obogaćuje uranijum ): opet je reč o nečem mnogo konkretnijem – iranskoj nafti.