Изазов у Зеленој зони

САМОУБИЛАЧКИ БОМБАШКИ НАПАД НА ИРАЧКИ ПАРЛАМЕНТ кандидује се за једну или другу улогу. Она симболичка је притом много видљивија и много извеснија. Напад се, наиме, догодио у строго утврђеној "зеленој зони" центра Багдада, у којој су све важније институције и личности Ирака и њихових "ослободиоца". У експлозији су погинула и три посланика ирачког парламента, који је опет био симбол онога што би тамо једног дана могла да буде демократија. Погибија колега сигурно ће обесхрабрити преостале парламентарце и питање је када ће се парламент следећи пут састати. А са том неизвесношћу, иде и друга – она о политичкој стабилизацији земље.

Чињеница да је саботер успео да у зону унесе експлозив и да га активира директни је изазов и новој америчкој стратегији – да се ескалацијом окупационих трупа постигне већа безбедност и створи политички простор за договор завађених шиита и сунита о подели власти и политичком поретку у земљи. А ако је и најбезбеднији део Ирака све мање безбедан, и ако Американци нису у стању да заштите своје савезнике – руше се темељи целе стратегије, а симбол постаје прекретница.

НЕУСПЕШНА ПОТРАГА ЗА ИРАЧКИМ "ЦАРЕМ" – генералом који би у Вашингтону преузео улогу главног координатора стратегије и практичне политике за Ирак (и Авганистан), издавао наређења Пентагону, Стејт департменту и другим владиним телима, потврдила је да се мандат председника Буша за рат урушава из дана у дан. Околност да су, како је открио "Вашингтон пост", чак три генерала одбила ову улогу, која, на први поглед, подразумева велику моћ, упућује на неколико закључака.

Један би био да је уверење како је ситуацијa безизгледна јаче од војничке таштине; други да је сама идеја да се именује "цар" признање да постојеће институције (Пентагон, Стејт департмент) нису у стању да се носе с проблемом или не знају како даље, трећи да пензионисани генерали боље од активних виде да у одсуству јасне политичке стратегије војна тактика не може да донесе жељени учинак…

Неки коментатори су поставили и сасвим логично питање: па зар координатор већ не постоји: зар то није посао националног саветника за безбедности и, у крајњем исходу, зар главни координатор није сам председник?

ДА СЕ КОМПЛИКОВАНА СИТУАЦИЈА ДОДАТНО ПОГОРШАВА потврдила је и објава данас главног америчког непријатеља у блискоисточном региону, Ирана, да је процес обогаћивања уранијума – који може да се користи у нуклеарним електранама, али и у атомском бомбама – подигао на "индустријски ниво". Из Вашингтона је саопштено да су, као одговор на ту "провокацију" – резолуција УН обавезује Техеран да одустане од ових активности – "све опције отворене", при чему није гласно изговорена, али се подразумева и војна, која би највероватније била бомбардовање иранских нуклеарних постројења.

Ирански врх не показује да га је ово претерано узнемирило. У питању је, наиме, већ вишегодишњи (па и вишедеценијски) политичко-војни покер са великим улогом. На столу је најпре судбина Ирака, чија стабилизација по свему судећи није више могућа без неког аранжмана са Техераном. У следећем вучењу и нова прерасподела моћи и утицаја у целом региону. Најзад, неки према америчкој политици традиционално критички настројени западни листови, попут лондонског "Гардијана", не либе се да и у новом заоштравању препознају стару шему. Нису, наиме, у питању иранске атомске бомбе (као што се својевремено није радило ни о ирачком оружју за масовно уништавање – експерти ионако тврде да Иран није у стању да индустријски обогаћује уранијум ): опет је реч о нечем много конкретнијем – иранској нафти.