Diplomatija pucnja

Da li je, i zašto nije, reagovalo naše ministarstvo spoljnih poslova, ili ambasador u Crnoj Gori, na izjavu predsednika Skupštine Crne Gore Ranka Krivokapića?

Ovaj zvaničnik suseda je posle razgovora sa kolegom iz Hrvatske rekao da „velikosrpski nacionalizam ugrožava Crnu Goru” i da je takav koncept „postao zvanični koncept Vlade Srbije” prvi put u srpskoj istoriji. U protivnike crnogorskog kulturnog identiteta Krivokapić je ubrojao i domaću opoziciju koja ističe sopstveni srpski kulturni identitet što spada u najosnovnija i ljudska i demokratska prava.

Ovakva izjava dolazi samo nekoliko dana pošto je Evropska komisija u Briselu Srbiju predložila za status kandidata, uz uslov da se „normalizuju odnosi sa susedima”.

Može se samo pretpostaviti zašto i u kom smislu predsednik crnogorskog parlamenta na takav način i u ovom trenutku „gađa” Vladu Srbije. Jasno je da Vlada Srbije, bez obzira na promašaje i manjkavosti, nikad u svojoj istoriji nije bila spremnija za dijalog, kompromise i dobrosusedsku saradnju.

Ni ambasador Srbije u Crnoj Gori ni Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu nije, koliko nam je poznato, uputilo bilo kakav demarš ili notu Podgorici.

Zašto? Zato što bi bilo kakvo reagovanje išlo u korist onoga ko provocira reakciju. Šta da je ambasador napisao na primer da se „Ponovo u Crnoj Gori vodi neprimerena kampanja protiv Srbije...” kako je doslovce počinjala nota Beograda i ambasadora Zorana Lutovca 11. avgusta ove godine kao reakcija na sličnu provokaciju.

Ili da je reagovao kao ovog februara kada je na adresu MSP Crne Gore stigla nota u kojoj se između ostalog kaže da bi „za sve bilo bolje kada bi se energija potrošena u traženju krivaca i izgovora za nezavršeni posao uložila u pronalaženje rešenja za konkretne probleme”.

Da je u ovom trenutku, kada Srbiji ne ostaje ni mesec i po dana da normalizuje mnogo komplikovanije i trusnije odnose sa Prištinom, na Krivokapićevu provokaciju usledio demarš, to bi izazvalo novu priču. A to bi, sa elokventnim Đetićima samo izazvalo beogradske govornike da se u predizbornoj eri nadmeću u polemikama. Pa ko izgubi na međunarodnom terenu dobiće bar koji procenat više na domaćem.

Diplomate, da parafraziramo našeg jedinog nobelovca, moraju da imaju mašte samo u određenoj količini „koliko da čovek vidi svaku stvar sa svih strana i sa svim njenim mogućnostima i neposrednim posledicama”. Sve što je više od toga opasno je po njih, štetno po službu koju vrše, i državu koju predstavljaju.

Krivokapić je pucao u prazno. Metu je sebi postavio u Beogradu, ili Briselu, ali eho njegovog pucnja nije napustio crnogorska brda. On je igrač za domaći teren.