,,Neke” godine

Svako, baš svako veče nađem se u šestom pariskom kvartu Sen-Žermen-de-Pré. Tamo se nikad ne dosađujem. Krenem, u laganoj šetnji, od Sartrove kafane „Flore”, pa onda dođe kafana „Dva opuška”. Zatim idem levim trotoarom do kafane na uglu ,,Mabijon” pa potom skrenem u Ulicu Bisi poznatoj po tome da njome vlada mladost. Meni je, verujte, preko glave pariskih prenemaganja i foliranja! Francuskinja hirurški zategnutog lica unosi mi se iz sve snage pričajući mi o lepom životu i brodskim krstarenjima, s neizbežnom džez muzikom i komfornim brodskim kabinama.

Ponavlja mi, valjda po šesnaesti put, da bi htela da je neko voli i da joj makar pokaže da je voli. Veli mi, tako, da je žedna ljubavi, očajna u svojim velikim stambenim kvadratima u šesnaestom kvartu.Eto, dođemo,tako, u neke godine kad ama baš sve vitalne funkcije rade punom parom, ali uzalud:opet nastavljamo da se međusobno foliramo.

Odmah, već posle nekoliko dana od poznanstva slede neizbežna „kliše” pitanja. Gdje stanujete? U „šik” kvartu? Stvarno? Koliki vam je stan? Imate li dece? Jeste li ostali u dobrim odnosima s bivšim mužem? Ma šta kažete, on se ponovo oženio! I to s mnogo mlađom od sebe! Ma, nemojte! Stvarno neki pokvaren tip!...Zaista ne znam šta da vam kažem... Ma, kad pristignu neke godine, rekao bih godine „Bitlsa” i „Rolingstonsa”, godine kad se još silno upinjete dokazujući se u izlizanim „leviskama” i ,,sonverse-all star” patikama namerno izabrane drečave boje (da biste izgledali mlađe, naravno) kroz glavu vam se neprestano vrpolji jedan te isti sklop reči : komfor, stančuga, putovanja, lova... Užas jedan od misli!Pitate blaziranu sredovečnu Parižanku da li možda poseduje neki „stančić” na Azurnoj obali, po mogućstvu u Sen Tropeu, stančić na koji je posve zaboravila? S godinama, hteli mi to ili ne, sve više bi da se preselimo na jug. Na Mediteran.

Pitanje je sad: mogu li se dve osobe, osobe u zrelim godinama, voleti bez komfora, bez stančuge, bez putovanja, bez love ? Hoće li žena u „zrelim godinama”, elem, žena koja nikad nije radila i koja je u tebe „zacopana do ušiju”, napustiti svog muža, muža s odličnom karijerom, i uz to odraslog sina, iz prostog razloga što te – neopisivo voli?Neizbežno se nameće pitanje: šta joj to ti nudiš zauzvrat ako bi sav taj ,,raj” naprasno napustila? Kakav bi, eto, životni komfor da ne kažemo „standing”, s tobom imala? A navikla je na taj „standing”, to jest, ugodan život celi svoj vek... Ti si „senzualan tip” i ona zbog tebe godinama tiho pati... Stavljaš je u poziciju da se oseća srećnom, ispunjenom.

No, može li se od ljubavnih osećaja i živeti? Može li se živeti od umiranja u ljubavi...? Zaista, o kojoj mi to ljubavi pričaš? Gde je u svemu tome realnost?Recite mi, molim vas: da li je realno očekivati da će žena koja nikad nije radila, koja je žrtvovala svoju vlastitu radnu karijeru za dobrobit muževljeve i s kojim živi superlagodnim životom i uz to imaju i sina, tek tako napustiti svog muža, e, samo zato što – tebe voli ? Šta joj to i kakav joj to život ti možeš priuštiti ?S godinama, ljudi traže i očekuju komfor, novac, mir, putovanja. Mnogo traže i očekuju. Može li se u šezdesetim godinama dogoditi ljubav? Ne, nije po sredi prava ljubav. To je igra. Gluma. Film. Dvoje izuzetno, životom iskusnih glumaca.Jer da ona „tog tipa” stvarno i iskreno voli –napustila bi muža. Žrtvovala bi lični standard. Tražila bi i iznašla bi rešenje. Bi, ziher.

*Novinar, Pariz