,,Неке” године

Свако, баш свако вече нађем се у шестом париском кварту Сен-Жермен-де-Прé. Тамо се никад не досађујем. Кренем, у лаганој шетњи, од Сартрове кафане „Флоре”, па онда дође кафана „Два опушка”. Затим идем левим тротоаром до кафане на углу ,,Мабијон” па потом скренем у Улицу Биси познатој по томе да њоме влада младост. Мени је, верујте, преко главе париских пренемагања и фолирања! Францускиња хируршки затегнутог лица уноси ми се из све снаге причајући ми о лепом животу и бродским крстарењима, с неизбежном џез музиком и комфорним бродским кабинама.

Понавља ми, ваљда по шеснаести пут, да би хтела да је неко воли и да јој макар покаже да је воли. Вели ми, тако, да је жедна љубави, очајна у својим великим стамбеним квадратима у шеснаестом кварту.Ето, дођемо,тако, у неке године кад ама баш све виталне функције раде пуном паром, али узалуд:опет настављамо да се међусобно фолирамо.

Одмах, већ после неколико дана од познанства следе неизбежна „клише” питања. Гдје станујете? У „шик” кварту? Стварно? Колики вам је стан? Имате ли деце? Јесте ли остали у добрим односима с бившим мужем? Ма шта кажете, он се поново оженио! И то с много млађом од себе! Ма, немојте! Стварно неки покварен тип!...Заиста не знам шта да вам кажем... Ма, кад пристигну неке године, рекао бих године „Битлса” и „Ролингстонса”, године кад се још силно упињете доказујући се у излизаним „левискама” и ,,сonverse-all star” патикама намерно изабране дречаве боје (да бисте изгледали млађе, наравно) кроз главу вам се непрестано врпољи један те исти склоп речи : комфор, станчуга, путовања, лова... Ужас један од мисли!Питате блазирану средовечну Парижанку да ли можда поседује неки „станчић” на Азурној обали, по могућству у Сен Тропеу, станчић на који је посве заборавила? С годинама, хтели ми то или не, све више би да се преселимо на југ. На Медитеран.

Питање је сад: могу ли се две особе, особе у зрелим годинама, волети без комфора, без станчуге, без путовања, без лове ? Хоће ли жена у „зрелим годинама”, елем, жена која никад није радила и која је у тебе „зацопана до ушију”, напустити свог мужа, мужа с одличном каријером, и уз то одраслог сина, из простог разлога што те – неописиво воли?Неизбежно се намеће питање: шта јој то ти нудиш заузврат ако би сав тај ,,рај” напрасно напустила? Какав би, ето, животни комфор да не кажемо „стандинг”, с тобом имала? А навикла је на тај „стандинг”, то јест, угодан живот цели свој век... Ти си „сензуалан тип” и она због тебе годинама тихо пати... Стављаш је у позицију да се осећа срећном, испуњеном.

Но, може ли се од љубавних осећаја и живети? Може ли се живети од умирања у љубави...? Заиста, о којој ми то љубави причаш? Где је у свему томе реалност?Реците ми, молим вас: да ли је реално очекивати да ће жена која никад није радила, која је жртвовала своју властиту радну каријеру за добробит мужевљеве и с којим живи суперлагодним животом и уз то имају и сина, тек тако напустити свог мужа, е, само зато што – тебе воли ? Шта јој то и какав јој то живот ти можеш приуштити ?С годинама, људи траже и очекују комфор, новац, мир, путовања. Много траже и очекују. Може ли се у шездесетим годинама догодити љубав? Не, није по среди права љубав. То је игра. Глума. Филм. Двоје изузетно, животом искусних глумаца.Јер да она „тог типа” стварно и искрено воли –напустила би мужа. Жртвовала би лични стандард. Тражила би и изнашла би решење. Би, зихер.

*Новинар, Париз