Filmadžije iz Donje Brezovice

Ko zna po kom brdu bismo tražili Panteliće da im kojim slučajem nismo najavili da dolazimo u njihovu Donju Brezovicu, u blizini Loznice.

– Svuda idemo peške i stižemo tamo gde nijedna filmska ekipa ne dolazi. Pomogne nam kad ko i koliko može. Tabanamo, radimo sami, snimamo jednom kamerom, mada kada bismo imali još jednu digitalnu mogli bismo brže da završimo, ja bih snimao široko, Dobrila detalje, ili obrnuto, pa – za čas gotovo. Radimo uglavnom dokumentarne filmove i nikada ne vraćamo čoveka da snimamo ponovo – kaže Dobrivoje.

Tako je napravljena i filmska priča „Bože dragi, šta naš Mika radi” o neobičnom gajdašu koji je nekada mogao da živi od svoje muzike, koga su žene volele i tukle se zbog njega. Dobrivoje i Dobrila Pantelić su Miku predstavili prvi put publici na Međunarodnom festivalu etnološkog filma u beogradskom Etnografskom muzeju pre desetak dana.

– Krenuli smo u selo nedaleko od Pecke, u opštini Osečina, kad ide čovek niz brdo pa uz brdo i svira gajde. Pitam da li mogu da ga snimim, on pita koliko će to da košta, a kada sam mu rekao – ništa, pristade. Ceo radni vek je svirao, izdržavao porodicu i u kameru nam rekao mnogo interesantnih sećanja – seća se Dobrila.

Kovač postaje fotograf

U montaži

Ovaj bračni par je za protekle dve decenije snimio 111 etnoloških i dokumentarnih filmova, koji traju od pet minuta do sat i po. Imaju i igrani film nazvan „Pranđed”. Potpuni su amateri jer o etnologiji a i filmu nisu nikada ništa učili. To im ne smeta da budu odlični hroničari narodnih običaja i da pretaču neobične priče ljudi u filmske projekcije koje pune sale širom Srbije.

– U domu kulture u Zavlaci za svaki 22. mart na dan kada se slave Mladenci pravili smo premijeru filmova iz prethodne godine. Okupi se po dve-tri hiljade ljudi. Radoslav Zelenović iz Kinoteke je jednom primetio da se toliko ljudi okupi u beogradskim bioskopima za nedelju dana – ponosan je Dobrivoje Pantelić. – Ako ima mesta za hiljadu gledalaca uđe ih dva puta više, ostali se tiskaju i guraju. Počinje li projekcija u sedam sati, već je u četiri sve puno.

– Dobrila i ja smo deca sa sela. Ona je sa Mačkovog kamena, tamo na kraju Rađevine a ja odavde iz Donje Brezovice. Rado kažem da od obrazovanja imamo 16 razreda osnovne škole i ništa više. Diplomirali smo na „katedri za plug i motiku” i zajedno imamo 111 godina života, s tim što sam ja godinu dana stariji mada se žena, to se zna, pita za sve – u jednom dahu govori Dobrivoje Pantelić. – Kada smo bili mladi nismo šetali korzoom, naši izlasci bile su slave, preslave, mobe, prela, igranke, pa ne čudi da to onda i zavoliš, jer ti je to život, nizašta drugo i ne znaš. Sa momkom i devojkom smo se viđali nedeljom ili – kad je crveno slovo.

Filmska karijera našem sagovorniku nije počela baš slavno, još pamti koliko ga je ta umetnost „bolela“.

– Voleo sam da slikam od malena i posle osnovne škole nisam otišao dalje na školovanje jer me je otac terao da budem kovač. Govorio je da je Rađevina puna konja i volova pa bi tu moglo dobro da se zaradi. Ali mene to nije interesovalo, kao ni zanat koji je on hteo. Pravi sukob generacija što danas kažu. Bili smo siromašni, išli smo u nadnicu. Orali smo otac i ja sa kravama a povremeno sam brao po šumi gljive „međedare” sa majkom. Tako smo živeli. Već sam bio momčić, 16-17 godina, dâ meni majka pare da kupim farmerke, ja odem i kupim fotoaparat „smenu 8”. Na mestu sadašnje nove kuće bila je štala, a pošto sam predosetio šta će da se desi, ja sakrijem za svaki slučaj aparat u jasle – smeje se Dobrivoje svojoj mladalačkoj hrabrosti.

Sretne prvo majku, traži da joj pokaže pantalone našta joj sin kaže da je kupio fotoaparat. Ona zove oca, kaže mu: „Crni Vojislave ovaj stvarno kupio aparat!”.

– Uhvate me i ubiju boga u meni, još se sećam kako su me tukli. Dve nedelje nisam pokazivao aparat, kad su se malo odljutili iznesem ga, slikao sam ih naravno, a da nije bilo mene i moje „smene 8” većina žitelja Donje Brezovice sada ne bi imala slike na nadgrobnom spomeniku – gleda to Dobrivoje sa druge strane objektiva. – Samo su moja pokojna baba Stanija i njena generacija hteli da ih slikam na početku, a kada na crno-belom filmu sa 36 snimaka dobro ispadne pet-šest kadrova to bude veliki uspeh.

Poziv u Takovsku

Počne Dobrivoje potom da slika, mobe, prela. Pročuje se po selima „da onaj Pantelić, Vojislavljev sin ima fotoaparat” i nesuđeni kovač postane poznat, toliko da mu ravan ne bi bio ni neko ko bi sada kupio „miga dvadeset devetku”. Ma čudo jedno! U lozničkoj lokalnoj stanici „Radio Podrinje”, postojala je nekada emisija „Tragom vaših pisama“, sarađivala Dobrila, sarađivao Dobrivoje – i tako su se upoznali.

– Počinju u međuvremenu naši ljudi da odlaze u Austriju i Švajcarsku i da donose kamere za snimanje i video-rikordere. Ostave meni da im snimim familiju i pošaljem kasetu da se vide na daljinu, a ja uvek iskoristim priliku pa snimim i za nas ponešto. Kada smo 1981. godine dobili sin Milana, od svih para za babine kupili smo kameru i počeli da snimamo seoske slave i tako krene – pominje Dobrivoje.

– Slikali smo i snimali moja Dobrila i ja i bili ubeđeni da smo to radili najbolje na svetu. Ali, kada sad vidimo to što smo radili često nas bude sramota. Mi smo istovremeno išli i u „kontrazum” i „švenk”, to stvarno nije ličilo ni na šta, ali da nam je onda to neko rekao naljutili bismo se garant – priznaje Dobrivoje smejući se.

– Jedne nedelje pre podne sedimo mi ispred televizora, kad mladi novinar Živorad Nikolić obrati se gledaocima i pozove amatere da šalju svoje filmske zapise. Pošaljemo mi nešto što smo radili, kažu nam do dođemo u Takovsku u Beograd da budemo gosti. Dođemo, oni nas lepo izgrde, onako domaćinski, objasne nam da imamo osećaj za temu ali da se to ne snima tako kako mi radimo. Ono što treba da bude kadar mora da bude kadar, a ono što je švenk je švenk, levi ili desni. Kod nas sve izmešano. Puno nam je pomogao i Miro Kačavenda, dopisnik RTS-a iz Loznice, objasnio nam je da tokom snimanja „ne ganjamo ptice” nego da snimamo ono što je bitno a u montaži će onda naknadno biti ubačene i ptice, ako je potrebno. I tako to krene mnogo bolje – nadopunjuju se u priči filmadžije iz Donje Brezovice.

Kao na Festu

Kad podvuče crtu ispod onoga što je do sada uradio, a Dobrivoje to radi sa velikim zadovoljstvom, posebno naglašava da je u programima RTS-a emitovano oko 800 njegovih kratkih priča iz Rađevine, Jadra, Azbukovice.

– Na festivalima smo primali uglavnom prve nagrade, samo jednom smo dobili drugu. Jer nagradu ili dobijemo pa bude prva ili nas ne nagrade. Bili smo u Beogradu, pa u Pragu, Monpeljeu, u Kučevu smo već domaći jer imamo osam statua „pastira” koji se tamo dodeljuju najboljima – ističe neobični snimatelj.

Kolekcija Zlatnih pastira

– Mi pripadamo opštini Krupanj i ovdašnjoj opštinskoj vlasti je izgleda smetalo da se na jednom mestu okupi dve hiljade ljudi, koliko ih se nađe u Zavlaci. Dođe deset televizijskih ekipa da zabeleži, čak i oni iz Bi-Bi-Sija, Si-En-Ena, silni dopisnici. Pa to je kao na Festu! Ali, oni nam zabrane sve to i, zapravo, nam učine uslugu jer smo mi otišli dalje − u Loznicu. Ove godine smo imali pravi mali putujući festival u četiri dana, u Osečini, u Loznici, u Ljuboviji je čak i policija zavodila red kao i Malom Zvorniku, gde smo premijerno pokazali igrani film „Pranđed”. Svuda dva puta više gledalaca nego što sala može da primi. I onda mi je najteže kada me u Loznici pitaju kako su mi pomogli iz „moje opštine“ Krupanj. Šta da kažem kada nisu – sleže ramenima Dobrivoje Pantelić.

Zavirili su u mnoge kuće, snimaju običaje zapadne Srbije i jedine su filmadžije amateri, dobitnici plakete Kinoteke.

– Tražili smo da nam pomognu iz naše opštine Krupanj, 11 puta smo pisali zahteve i svaki put se taj zahtev negde izgubi. Ali zato nam je stiglo da platimo porez od 16.500 dinara za korišćenje motiva iz Rađevine za filmove, iako te filmove mi ne prodajemo i ne naplaćujemo. Da li to ima igde? Ali, što je najgore, stigne nam pre neki dan da platimo toliki porez i za prošlu godinu. To je žalosno – smatra Dobrivoje. – Eto recimo na dan Božića RTS je emitovao naš filmoselu Šljivovu, jednom od retkih u kome se istinski veruje u Boga, u kome ima 160 kuća a živi se u zadrugama. Ali ni to nije bilo dovoljno da nas krupanjska vlast ceni i drugačije gleda.

Pantelići su se izveštili, sada već imaju i dva montažera kojima sve napišu, gde žele da im spakuju koji kadar, koju muziku da pridodaju.

Vladika Milutin i predsednici četiri opštine na premijeri „Pranđeda“

Ali, onu jednu kameru nikako da dobiju, mada im je jedan čuveni režiser obećao pred novinarima da će za tri meseca da im donese jednu svoju staru. Olako obećana brzina...

– Sada radimo film „Međa” jer je to još jedno prokletstvo srpskog naroda a po nekim procenama svaka druga kuća se sudi zbog međe. Kad se potegne i oružje, onda sevne sekira, i Srbija je na neslavnom prvom mestu po tome − uverava Dobrivoje Pantelić. −U Strazburu, isto tako tvrde, kada bi narednih pet godina svaki dan zasedali u sudu zbog nas ne bi mogli da okončaju sve te sporove. Uz glumce amatere zamolili smo i profesionalca Nebojšu Dugalića da bude u ekipi. Zahvalni smo mu beskrajno jer kada smo ga pozvali telefonom i rekli da smo Pantelići iz Rađevine on je rekao da je čuo za nas i pitao kako može da nam pomogne.

– Odmah smo mu napomenuli da smo amateri, da sve radimo bez para našta je on rekao da novac ne treba, da će doći na Drinu i jeste – odradio je svoj deo posla. On ima monolog, kao razgovor sa samim sobom. Drmala nas je velika trema jer smo prvi put radili sa pravim glumcem i beskrajno smo mu zahvalni. Iako film govori o sekirama i ubistvima, priča se ipak završava srećno jer u selu Lešnica kod Loznice na putu za Šabac žive četiri brata sa porodicama, slave slavu zajedno. Naša poruka je da eto može i drugačije sem da se ubijamo sekirama – gledaju optimistički kroz kameru Pantelići.

---------------------------------------------------------------- 

Pokojnik bi i na svadbu

− Dovoljno je reći da snimaju Dobrivoje i Dobrila pa da svi pozvani seljaci dođu, da pomogne svako ko može. Kada je sniman „Pranđed“ lokalni kamenorezac je čak napravio spomenik sa traženim imenom i slikom, priređena je i svadba sa 500 gostiju, sve sa posluženjem, ali je bilo interesantno da su morali da pregovaraju sa starcem koji je glumio pokojnika. Učinilo mu se da mu je mala uloga pa je navalio da se pojavi i na svadbi što je po scenariju bilo nemoguće. Hoće, pa hoće! Ipak, kada je čiča video svoj lik na svim bilbordima pokraj puta u okolini Loznice uoči premijere, pa počeli i novinari da ga zovu i pitaju koješta oduševio se i odustao od svadbe. Shvatio je da će se i kao pokojnik proslaviti − sudeći po Dobrivojevim rečima eto nije lako ni amaterima u glumačkoj podeli.

------------------------------------------------------------------------- 

Ne može prvo žena

U filmovima na špici Dobrivoje je prvo potpisivao svoju ženu pa sebe, dok seljaci koji učestvuju u filmu a i gledaoci nisu počeli da protestuju što on glumi neku finoću. Kažu zna se ko je gazda u kući i poslu, ne može žena da bude prva.

− Pretili su da će da odu kući i ja odustanem od džentlmenstva. Ali, zato naše unuke devetogodišnju Dijanu i sedmogodišnju Tanju uvek upisujemo kao asistente jer one vole da nam pomažu i sviđa im se sve to što mi radimo. Mislim da će ovi naši filmovi postati vredniji za još mnogo godina, verovatno kada nas ne bude − uveren je Pantelić.