Merkozi testira Kimeriku

Dok Vašington još „ne zna na koji broj da nazove Evropu“, ona zna njegov broj, koji je često okretala kad god bi joj bilo teško, ali je ove nedelje prvo zvrcnula –Pekingu. Samo nekoliko sati po dogovoru briselskog samita za ublažavanje dužničke krize u evrozoni, francuski predsednik Nikola Sarkozi je „okrenuo“ Hu Đintaoa, da od njega čuje da li je Kina voljna da pozamašnom sumom podupre taj pokušaj stabilizacije prilika na Starom kontinentu.

Taj kontakt mi se čini, simbolički, kao nastavak –strateških tumbanja telekomunikacijskim sredstvima. Telefon se, uz internet, već pokazao kao vanredno efikasno sredstvo mobilizacija antisistemskih nezadovoljnika –od Arapskog proleća i do „okupacije Vol strita“ –da bi sada nagovestio i promene u zvaničnim globalnim odnosima, jer napori za stabilizaciju evrozone stavljaju na probu ukupne međunarodne odnose

Malo ko je, naime, mogao da zamisli da će Evropa zatražiti potporu, u bilo kom pogledu, od jedne zemlje u razvoju i to one koju predvode komunisti, a pogotovu –pre od nje nego od SAD, kao prekoatlantskog savezničkog predvodnika kapitalizma i demokratije. Ako Kina zaista priskoči u pomoć Evropi, biće to znak da se uspostavlja novi međunarodni poredak u kome će Kina ugroziti dugotrajni primat Amerike kao vodeće svetske finansijske sile, ocenio je „Njujork tajms“, uz citat eksperta koji kaže da je to ravno „zemljotresu“.

Poredak se već uveliko promenio. Više novca u kasi ima država čije je stanovništvo znatno siromašnije od savremenika u društvima koja joj traže pozajmicu.

Devizne rezerve Kine su rekordne –oko 3.000 milijardi dolara –i čine gotovo trećinu takvih svetskih zaliha. Istovremeno, ona je tek na stotom mestu (zaostaje i za Srbijom) dohotka po stanovniku, kojih je oko 1,3 milijarde.

Od nje se očekuje da pomogne i svetu koji je mnogo investirao u nju, zbog većeg profita zasnovanog na jeftinoj radnoj snazi podvrgnutoj partijskom nadzoru, i da unapredi život u mnogim zaostalim lokalnim područjima. Svaki pogrešan potez u pomaganju Evropi mogao bi da izazove probleme na domaćoj sceni,preneo je londonski „Fajnenšel tajms“ mišljenje pekinškog eksperta Ju Jongdinga. A ako Evropi ne pomogne na odgovarajući način, izgubiće dobar deo kupaca i tako takođe izazvati probleme u sopstvenoj kući, čiji je prosperitet u dobroj meri zasnovan na prodaji robe inostranstvu.

Svet se, reklo bi se, povezao čvršće nego mnoge države, ili njihove zajednice, unutar sebe. Uprkos različitim političkim ustrojstvima, na delu je „Kimerika“ (ekonomsko prožimanje Kine i Amerike). Na svojevrsnim mukama su i Nemci i Francuzi, ali im se pripisuje vodeća uloga u EU, ili bar u zoni evra, kojoj je stoga nadenut nadimak „Merkozi“, po kancelarki (Angeli) Merkel i Sarkoziju.

„Merkozi“, međutim, upravo testira i „Kimeriku“ i sebe, a time i svet. Računa da će se „kimerički“ partneri utrkivati, u nadmetanju za globalni primat, ko će više da joj pomogne, pa da će evrozona na tome profitirati. Ali, „Merkozi“ tek treba da nađe način da se, efikasnim objedinjavanjem ekonomskih i političkih potencijala, ispostavi i kao pouzdan partner i kao cenjeni konkurent Americi i Kini (koja s Brazilom, Rusijom i Indijom čini i grupaciju sila, po njihovim inicijalima nazvanu BRIK, čiji rast osporava vodeću ulogu atlantskog savezništva).

Koliko se sve to nas tiče? Rekao bih –prilično.

Prvo, da shvatimo da smo „slamka među vihorove“. Drugo, da kad težimo učlanjenju u Evropsku uniju, ne bi trebalo da joj, rastežući se između „četiri stuba spoljne politike“, otežavamo ostvarenje ciljeva. Treće, nama bi moglo biti gore ako njoj ne uspe, jer bismo, verovatno, postali deo „proširenog Bliskog istoka“, gde se beskrajno nižu rešenja koja ništa ne rešavaju a podstiču „balkanizaciju“ (neprestana sukobljavanja i cepkanja teritorija). Četvrto, ako EU ne nađe način da sve iz bivše SFRJ prihvati kao svoje, ne treba da se čudi ako doživi sudbinu sličnu našoj, nastalu iz nemogućnosti da se postigne minimum saglasnosti o minimumu zajedničkih interesa.

Na nama je, u najkraćem, da sve navedeno imamo u vidu, da ne preuveličavamo svoje mesto u svetu niti da potcenjujemo njegovu ulogu –od „Merkozija“ do „Kimerike“ i na prostorima između njih –u našim životima. I da se nadamo da će sve biti bolje nego što nama polazi za rukom. Iz koje nam se čak, možda oduzima manje, iako više nego što je uobičajeno, nego što nam se iz nje, zbog naših nemara i uobrazilja, rasipa na sve strane…