Tržište, al’ napola

Privrednici i njihova udruženja, svih boja i opredeljenja, uputiše apel, najpre javnosti, a potom i bankama – da im olakšaju teret kamata i da im dospele obaveze odlože za neko vreme. Ne rekoše da li su u pitanju godine ili decenije. Pravdajući sve to – kataklizmičkom ekonomskom krizom, koja je zapljusnula Evropu, a i nas će koliko sutra.

A banke, s mandarinskim mirom, oćutaše taj vapaj. S pravom. Zašto?

U svim tim privredničkim krugovima sede veliki vlasnici, direktori svojih firmi ili akcionarskih preduzeća. I svi su, bez razlike, za tržište i poštovanje tržišnih pravila za sebe, svoje firme, proizvode i usluge koje prodaju. I tu bi mogao, što se njih tiče, biti kraj tržišnoj igri.

Sve ono što im je „ulaz”, pa i trošak finansiranja, moglo bi biti mnogo jeftinije i obilnije. Tržište, al’ napola. Važiće za mene i moje proizvode, ali ne za banke i novac koji mi pozajmljuju.

Kao da tržište nije jedinstveno i na kome svi nude i traže robu, usluge, pa i novac, a ono „nevidljivom rukom” to „pegla” i reguliše. Vreme (ne)liberalne ekonomije svekolika kriza je stavila na ozbiljna iskušenja. Nema zemlje, pa bila perjanica slobodnog tržišta i preduzetništva, koja nije posegla za direktnim državnim intervencionizmom upumpavanjem hiljada milijardi dolara, evra, jena… i ko zna kojih valuta u bankarski sistem. Bankarski. Nijedna nije dala pare konkretnom preduzeću. Ako je to i činila, poput Amerike, sve sa obećanjem da će sa oporavkom firma leteti na berzu i dobijeni novac biti vraćen u budžet, odnosno poreskim obveznicama.

Šta je kod nas problem?

Prvo, Srbija nije Amerika ili EU. Dakle, nema te pare. Drugo, preduzeća i njihovi vlasnici bi, svikli na samoupravljanje, da se vrate u dogovornu ekonomiju. Da se s državom, NBS i bankama dogovaraju o ceni zajmova i uslovima vraćanja. Novac im je skup. A njihovi proizvodi i usluge – nedodirljivi.

Niko se od velikih biznismena nije odvažio da izađe u javnost i kaže – kriza je, svima nam je teško, pa i našim potrošačima, pala je kupovna moć, evo pet, deset, 20 odsto sniženja cena. A ne. O tome se ne možemo dogovarati. O kamati, obaveznoj rezervi, kreditima, uslovima otplate… još kako.

Niko ne spori da je realnom sektoru i našoj privredi, pa i ljudima koji je vode, teško. Nesporno je, takođe, da u osiromašenom društvu kakvo je naše – samo bankama dobro ide ako je suditi po ostvarenom profitu od oko 250 miliona evra za devet meseci. Banke, i to je istina, nigde pa ni kod nas nisu omiljene. Jer ko još može da voli nekoga od koga je uzajmio pare, pa još mora da ih plati i do poslednje pare vrati. Ali one su isti deo te priče. U sistemu su spojenih sudova. Zajme novac i prodaju ga onima kojima je potreban. I od toga žive. Je li skup? Jeste, ali i to je tržište na kome se svi koprcamo.

Konačno – Srbija ima lepo iskustvo s kraja 2001, i početka 2002. kada su s našeg tržišta gotovo za noć nestale četiri najveće domaće banke, jer su delile kredite preduzećima šakom i kapom, a nisu mogle da ih naplate. Hoćemo li to – opet? Neka – hvala.