Тржиште, ал’ напола

Привредници и њихова удружења, свих боја и опредељења, упутише апел, најпре јавности, а потом и банкама – да им олакшају терет камата и да им доспеле обавезе одложе за неко време. Не рекоше да ли су у питању године или деценије. Правдајући све то – катаклизмичком економском кризом, која је запљуснула Европу, а и нас ће колико сутра.

А банке, с мандаринским миром, оћуташе тај вапај. С правом. Зашто?

У свим тим привредничким круговима седе велики власници, директори својих фирми или акционарских предузећа. И сви су, без разлике, за тржиште и поштовање тржишних правила за себе, своје фирме, производе и услуге које продају. И ту би могао, што се њих тиче, бити крај тржишној игри.

Све оно што им је „улаз”, па и трошак финансирања, могло би бити много јефтиније и обилније. Тржиште, ал’ напола. Важиће за мене и моје производе, али не за банке и новац који ми позајмљују.

Као да тржиште није јединствено и на коме сви нуде и траже робу, услуге, па и новац, а оно „невидљивом руком” то „пегла” и регулише. Време (не)либералне економије свеколика криза је ставила на озбиљна искушења. Нема земље, па била перјаница слободног тржишта и предузетништва, која није посегла за директним државним интервенционизмом упумпавањем хиљада милијарди долара, евра, јена… и ко зна којих валута у банкарски систем. Банкарски. Ниједна није дала паре конкретном предузећу. Ако је то и чинила, попут Америке, све са обећањем да ће са опоравком фирма летети на берзу и добијени новац бити враћен у буџет, односно пореским обвезницама.

Шта је код нас проблем?

Прво, Србија није Америка или ЕУ. Дакле, нема те паре. Друго, предузећа и њихови власници би, свикли на самоуправљање, да се врате у договорну економију. Да се с државом, НБС и банкама договарају о цени зајмова и условима враћања. Новац им је скуп. А њихови производи и услуге – недодирљиви.

Нико се од великих бизнисмена није одважио да изађе у јавност и каже – криза је, свима нам је тешко, па и нашим потрошачима, пала је куповна моћ, ево пет, десет, 20 одсто снижења цена. А не. О томе се не можемо договарати. О камати, обавезној резерви, кредитима, условима отплате… још како.

Нико не спори да је реалном сектору и нашој привреди, па и људима који је воде, тешко. Неспорно је, такође, да у осиромашеном друштву какво је наше – само банкама добро иде ако је судити по оствареном профиту од око 250 милиона евра за девет месеци. Банке, и то је истина, нигде па ни код нас нису омиљене. Јер ко још може да воли некога од кога је узајмио паре, па још мора да их плати и до последње паре врати. Али оне су исти део те приче. У систему су спојених судова. Зајме новац и продају га онима којима је потребан. И од тога живе. Је ли скуп? Јесте, али и то је тржиште на коме се сви копрцамо.

Коначно – Србија има лепо искуство с краја 2001, и почетка 2002. када су с нашег тржишта готово за ноћ нестале четири највеће домаће банке, јер су делиле кредите предузећима шаком и капом, а нису могле да их наплате. Хоћемо ли то – опет? Нека – хвала.