Političari ili graničari

Priština – U diplomatskom rečniku to su „tehnička pitanja”. Prevedeno na svakodnevni život, perspektive normalizacije odnosa na Balkanu, kao preduslov integracije regiona u EU, ne deluju ohrabrujuće.

Ne barem na davno zatvorenom koloseku pruge između Beograda i Prištine. Ne ni što se tiče mobilne telefonije. Ne ni što se slobode kretanja tiče.

Akteri dijaloga u Briselu polako štikliraju neka od „tehničkih pitanja” oko kojih su se dogovorili pod budnim nadzorom „posredstvujuvščeg” Britanca, ali kolika je zaista razdaljina između Beograda i Prištine je relativna stvar.

Nekada je mogla da se meri sa nekih 30 minuta leta. I danas je izvodljiva automobilom za nešto više od četiri sata – pod uslovom da prihvatite rizik barikada ili BG tablica, koje ovde mogu više da deluju kao izazovno-remetilački nego normalizujuće-mirnodopski faktor.

Preko preče, naokolo bliže. Na forum o „Jugoistočnoj Evropi u multipolarnoj eri”, iz Beograda sam za Prištinu krenuo – preko Beča. Nepraktično, ali kada pomislim da srpski ministar za Kosovo i Metohiju mora da traži dozvole da bi posetio teritoriju svog ponosnog ministarstva, nekako mi lakše.

Slećem na prištinski aerodrom. Međunarodni, kako piše na zgradi, ili aerodrom južne srpske pokrajine, kako predviđa ona čuvena preambula srpskog ustava? Let preko Beča govori šta je stvarnost.

Aerodrom se zove Adem Jašari. Još jedna asocijacija na raskol koji je stvoren željom kosovskih Albanaca da imaju svoju državu, zastavu ili heroje, i situacije na terenu o koju se zvanični Beograd uporno oglušuje.

„Adem Jašari, Prekaz, 28. studenog 1955 – Prekaz, 6. ožujka 1998) je”, piše Vikipedija, „bio osnivač i vođa . Srbijanske snage sigurnosti uz pomoć srbijanske vojske likvidirale su ga u njegovoj kući u Prekazu, u Drenici, zajedno s 56 članova njegove obitelji (među njima 18 žena i 10 djece)”.

Adem Jašari je bio osnivač i vođa albanske terorističke organizacije OVK, piše srpska varijanta Vikipedije. Srpske snage bezbednosti su ga likvidirale u njegovoj kući u Drenici zajedno sa 66 osoba i tom prilikom su stradala dva pripadnika srpske policije.

Dve dijametralno suprotstavljene, teško spojive vizure posmatranja. Za punu istinu je prerano.
Ubrzo shvatam da sam, sem žrtve zaobilaznog transporta, odmah doveden i u poziciju telekomunikacionog invalida: ne funkcionišu ni 063 ni 065.

To su ona „tehnička pitanja” koja i Srbima i Albancima zagorčavaju život. Ne statusni, političko-virtuelni život oko koga će se dugo lomiti koplja, već onaj svakodnevni.

I jedni i drugi su postali međusobni taoci granica ili administrativnih prelaza, ličnih karata i pasoša, katastara, aviona i kamiona, uvoza i izvoza.

Kosovski Srbi su u stvari dvostruki taoci. Oni sa severa dugo su bili ohrabrivani da izdrže na braniku srpstva i ignorišu realnost koja je nastajala na njihove oči. I sada ih iz Beograda bodre da izdrže na barikadama, da – kako reče nadležni državni sekretar – razmišljaju i o unilateralnom proglašavanju nezavisnosti.

Ništa mi nismo naučili od kosovskih Albanaca. Oni su decenijama filigranski radili na svom projektu. Otkupljivali imanja, lobirali po svetu i skupljali saveznike, štrajkovali glađu, plaćali oglase po uticajnim svetskim listovima, na kraju i ratovali.

Malo morgen, uzvraćao je poslednji egzekutor velikosrpstva na svetoj kosovskoj zemlji koju su Srbi lagano napuštali. Onda je i Beograd pokušao da problem reši oružjem.

Vozim se 16 kilometara autoputem koji vodi ka centru Prištine. Pitam šta bi bilo da smo 1999. pobedili. Zar ni danas ne možemo da shvatimo da bi dobili blizu dva miliona zakletih neprijatelja. To što bi ih zvali „teroristi” ne bi donelo mir.

Možemo da nastavimo da „šiptare” najviše mrzimo – kao što pokazuje nedavno istraživanje po srednjim školama – ali bilo bi mnogo bolje da ih pustimo da pokušaju da unormale državu koju su dobili. I da mi ovu našu postavimo na noge.

Bilo bi poželjno da se, koristeći posredovanje Evropske unije, sa Prištinom precizno dogovorimo o tome kako će živeti Srbi na Kosovu i Metohiji. Ljudi i njihov život su obaveza Beograda. Političari nisu graničari.

Niko od Srba u Gračanici, pa i Kosovskoj Mitrovici, ne može da na trpezu razastre Rezoluciju 1244. Niko neće dobiti zaposlenje sporazumom Srbije sa Ban Ki Munom od šest tačaka. Obaveza je Beograda da im – poput Srba u Republici Srpskoj – obezbedi garancije mirnog života, zaštite poseda, prava na slobodno kretanje... U skladu sa međunarodnim normama.

To je ono što i Evropa od nas traži. Ne formalno priznavanje državnog entiteta, ali priznavanje realnosti – što isključivo može da doprinese kvalitetu života svih na ovom ukletom prostoru.

Srbija može i da to neće. Može, kao što radi, da Srbe na severu zalaguje pričom da će Albanac na carinskom prelazu tu biti samo da bi „služio kafu”. Može, kao što radi, da Srbe južno od Ibra surovo izbaci iz svake priče. Može ostalim Srbima da prodaje maglu i da im iza leđa izigrava kooperativnost u Briselu.

Može, kako se čini, da se udaljuje od EU. „Srbija može da opstane bez EU”, kaže minister unutrašnji. Kao što se već udaljila od ideje NATO koja je nekada, ne baš tako davno, bila sastavni deo evroatlantskih integracija.

Da li se evropska budućnost Srbije sada kleše na Dudinom Kršu? To je onaj kosovski Krš – najnoviji punkt sukoba sa Kforom – koji lako može da se pretvori u deponiju ambicija srpskih vlasti da 9. decembra dobiju predizborni adut poznat pod terminom „kandidatura”.

Beograd je koliko u oktobru bio uveren da će tako biti. Berlin je ubrzo jasno stavio do znanja da će i uprkos većini članica koje podržavaju srpsku kandidaturu staviti veto – ukoliko Srbija vrlo brzo ne koriguje svoju politiku prema Kosovu.

U redu, Borku Stefanoviću, prvom srpskom kandidatu za odstrel, ako politika njegovih šefova ne donese kandidaturu, zaista je brzo potpisan putni nalog za Brisel da bi pokušao da reši neka „tehnička pitanja”.

Uspeo je oko diploma. Nije uspeo oko carinskih prelaza koje njegova sagovornica uporno pokušava da uknjiži kao državnu među.

Srbiji je prepušteno da svoj imidž gradi, ili popravlja, na Dudinom Kršu. Vlasti u Prištini su svoj učvršćivale na ozbiljnom međunarodnom skupu kome je prisustvovalo više ministara inostranih poslova i stotinak diplomata, političara, eksperata i novinara, baveći se pozicijom jugoistočne Evrope naspram EU, Rusije ili Turske.

Ne zvuči obećavajuće.