Nova kosovska politika

Od Srbije se traži da posredno prizna nezavisnost Kosmeta, da odustane od Rezolucije 1244. To je juče rekao predsednik Srbije Boris Tadić i time suštinski obelodanio da se Srbija našla u političkom vakuumu, iako predsednik kaže da ne odustaje ni od Kosova ni od Evrope.

Saopštavanjem javnosti šta se od Srbije traži predsednik je otvorio tri pitanja: da li je pretpostavljao ili znao da će kad-tad takav zahtev da bude stavljen pred Srbiju; da li je predlozima za rešenje pitanja Kosmeta koje je nudio evropskim i američkim sagovornicima pokušavao da okrene stvari u drugačijem smeru i da li će sada u predizborno vreme javnosti da saopšti za koje rešenje će sada da se bori.

Svakako, morao je predsednik i ranije da zna da će na ostvarivanju nezavisnosti Kosmeta raditi sve zemlje koje su je priznale. I nema sumnje da je znao. Kao što je znao da će pritisak moćnih zemalja, moćnih poput Amerike i Nemačke rasti u predizborno vreme kako bi ostvarile svoj cilj zbog kojeg su i ušle u rat za koji nisu imale odobrenje „skupštine” svih država – Ujedinjenih nacija.

Nemačkoj nije trebalo mnogo vremena da „proslavi” dolazak Ratka Mladića u Sheveningen i brzo je počela pojedinačno da navodi šta je to što ona podrazumeva pod dobrosusedskim odnosima kada su u pitanju Srbija i Kosovo. Sve je bilo jasno u avgustu. Bilo je jasno i Tadiću.

Iz predsednikovih memoara ćemo saznati šta je sve radio od avgusta kada je razgovarao sa Merkelovom. Nama se čini da je pokušavao da radi na dva zadatka. Jedan je da u razgovorima sa Prištinom ne učini ništa što bi  moglo da bude shvaćeno kao posredno, prećutno priznanje Kosmeta. Drugi je da pridobije Amerikance, Nemce, Engleze, Francuze... da čuju njegovo „održivo, dugoročno rešenje problema Kosmeta”. 

Ako sam u pravu da su ovo bila dva Tadićeva zadatka, onda je on čovek koji drugi zadatak nije ostvario.  

Možda i nije mogao da uradi ništa u vreme kada Evropska unija brine o sopstvenom opstanku, o svom biti ili ne biti. Ali EU je sebi učinila lošu uslugu, pokazujući da ne ume da reši jedan problem na svom jugu. Izazvaće i upitanost zašto joj se toliko žurilo da preko noći bude doneta odluka ako će Srbija putovati do Brisela možda i 10 godina, a Kosovo i 20 ili 30.

Konačno dolazimo do trećeg pitanja, da li je Tadićev zadatak da u izbornoj kampanji najjasnije što može opiše na šta bi pristao kada je u pitanju Kosovo. Mislim da to jeste obaveza predsednika. Jednostavno, on ne može da ponavlja i Kosovo i Evropa, jer to više niko neće razumeti. Narodu u Srbiji je neophodno da se kaže kako će izgledati nova kosovska politika. To su već rekli LDP i DSS, ali nisu DS i SNS.