Srbi kao Englezi, Englezi kao Srbi

Posle dugog našeg uvežbavanja veštine da se „pravimo Englezi“, u njima smo dobili dostojne sledbenike: počeli su da se „prave Srbi“. I njih i nas su nacionalno postavljene prepreke promenama režima u internacionalnom političkom saobraćaju udaljili od Evropske unije.

Barikade, i priključenija, na severu Kosova odložili su odluku o našoj kandidaturi za učlanjenje, a Englezima je članstvo oslabljeno jer su postavili barijere spoljnom regulisanju prometa u londonskom finansijskom centru. Usličnjava nas i uverenje da smo „mi“ u pravu, a da smo žrtve „nemačke navalentnosti“.

Cinici sugerišu da nam je sticaj okolnosti zbližio pozicije više nego ikad posle Drugog svetskog rata kada se, pred najezdom nacista, naša vlast obrela u, takođe napadnutoj, Britaniji. Isti slute i da je Nemačka izrasla u silu koja opet kroji sudbinu kontinenta, bar onoliko koliko pre 20 godina kada je, posle poništavanja svoje i opšte podele na Zapad i Istok, među prvima priznala otcepljenja od SFRJ, za kojima je usledio i raspad SSSR-a.

Navedena poređenja su, naravno, preterana. Na većem spoljnom angažovanju Nemačke sada znatno više insistiraju drugi nego ona, kojoj je unutrašnji i kontinentalni poredak nametnut, a s kojim se saživela i u njemu dospela do vodeće pozicije. „Više se plašim pasivne nego moćne Nemačke“, izjavio je nedavno Radoslav Sikorski, šef diplomatije Poljske, zemlje koja trenutno predsedava u EU i koja bi na osnovu gorkih iskustava, imala više razloga za obrnuti pristup aktivnostima suseda.

Nemačka je upravo, na samitu u Briselu, razvejala strahove Sikorskog ali je uvećala naše i nevolje Ujedinjenog kraljevstva. Smatra se, prema uverljivim izvorima s raznih strana, da je upravo Berlin izdejstvovao otklone prema statusnim pretenzijama Beograda i Britanaca, koje je poistovetio s raznolikim barikadama jačanju zajedništva oličenom u Briselu.

Odavno nisam video tako mnogo inicijala „B“ na jednom mestu: Beograd, Brisel, Berlin, barikade (računajući i britanske). Uz koje idu: bankrotstva, berze, banke, Bela kuća, Balkan, Bundestag, bela kuga... Predstoji nam i projektovanje plana „B“ da bismo ušli u ligu „B“, koja se nazire u tekućem raslojavanju Evropske unije. Ostaje da se vidi da li će im se priključiti bog, blog, braća…

S pravom ćete pomisliti da pozivanjem na inicijale prestonica, fenomena i institucija pribegavam medijskim „cakama“ i izbegavam da se izjasnim o tome šta nas čeka, posle izjalovljavanja nada da će 9. decembar biti dan kada će nam se potvrditi da smo na pravom putu ka boljem i bezbednijem životu. Pa da kažem, najsažetije – u četiri tačke.

Prvo, mislim da smo zaslužili da postanemo kandidati za učlanjenje u EU jer smo ispunili sve (od ispunjavanja obaveza prema Haškom tribunalu, do nastojanja da se nađe kompromisno rešenje za Kosovo). Drugo, prvi put je jedna zemlja – Nemačka – izdejstvovala ključnu nadmoć u usmeravanju EU, što se ispostavilo kao prepreka planu Srbije da se do ishoda za status Kosova dođe kompromisom. Treće, Nemačka se posvetila ubrzavanju (postavljanjem uslova Srbiji, predviđenim za naredne faze) rešavanja „kosovskog pitanja“ da bi pokazala da ne preza ni od sučeljavanja s Britanijom oko važnijih stvari, kao što su regulisanja finansijskih tokova. Četvrto, ako postignu uspeh u spasavanju krizom pritisnute EU, Nemaci bi mogli da se uvrste među favorite za nove stalne članice Saveta bezbednosti UN, pa i za dobijanje Nobelove nagrade za mir, a ako omanu – sledi im optužnica za saučesništvo u globalnom lomu, koji se predviđa u slučaju kraha evra i svega što on, ne samo kao moneta, znači.

Ništa me od toga, međutim, ne uznemirava toliko kao pomisao da bi Srbija, sa svojim unutrašnjim i spoljnim sporenjima, mogla pre da se uvrsti pre u „prošireni Bliski istok“ nego u proširenu Evropsku uniju. Da postane deo košmara kome se stalno, tamo šest a ovde dve decenije, najavljuju rešenja koja dosad nisu kompletirana.

Ne bih da ulazim u izazove Srbije, koji se obrađuju na drugačije specijalizovanim stranicama našeg lista. Samo hoću da kažem da nam više ne pomaže da se „pravimo Englezi“. Kao što ni njima, kažu analitičari, ne pomaže to što se ponašaju kao Srbi.

Potrebna je nova politika. Koja će jasno reći da smo odavno izgubili bitku za Kosovo i da iz toga proizlazi da treba da odustanemo bar od dve poštapalice. Prva nas je opterećivala tvrdnjom da u miru gubimo ono što smo dobili u ratu, sve dok nismo izgubili rat. Druga nas je rasterećivala poukom da se „pravimo Englezi“, sve dok i oni nisu postali gubitnici u EU, gde mi računamo na, makar postepeni, dobitak.