Provokativni „Julije Cezar”

Subotica – Posle dva meseca proba, ansambl Drame na srpskom jeziku subotičkog Narodnog pozorišta preselio se na veliku scenu teatra „Jadran”. Reditelj Andraš Urban dovršava rad na Šekspirovom „Juliju Cezaru”, čija premijera se očekuje 16. decembra.

– Od nekoliko komada, o kojima sam razmišljao zajedno sa upravom pozorišta, odlučio sam se za ’Julija Cezara’. Provocira me to delo, za koje se ne može reći da nema veze sa stvarnošću koja nas okružuje, ili prošlošću koja nas je snašla. Ako me pitate u kom vremenu se odigrava predstava, rekao bih da bih voleo da se nikada ne odigrava, ali nam se, ipak, odigrava uvek – objašnjava Urban za „Politiku”.

Andrašu Urbanu ovo je četvrti Šekspir, nakon mladalačke režije „Hamleta”, zatim „Ukroćene goropadi” i „Bure”.

– Šekspira ne treba doživljavati samo kao dramu i literaturu, nego kao pozorište – kaže Urban, dok sa tehničkom ekipom rešava funkcionisanje scenografije, rađene po njegovoj zamisli.

Na pozornici desetak mladih glumaca – Ljubiša Ristović, Marko Makivić, Vladimir Grbić, Srđan Sekulić, Zoran Bučevac, Ferenc Peter, Imre Mikeš Elek, Arpad Mesaroš, Miloš Stanković, Luka Mihovilović, Milan Vejnović, Branko Lukač, i tri glumice – Minja Peković, Suzana Vuković, ujedno i asistent reditelja, i Sanja Moravčić. Na njima su kostimi koje je uradila Irena Belojica.

– U pozorištu ’Kostolanji Dežo’ sam slobodniji, u tom smislu što radim sa ekipom koju bolje poznajem, i oni mene, pa imamo vrstu ’pozitivne zavere’. Ali, kada radite kao gostujući reditelj, uvek postoji vrsta rizika dokle reditelj može da ide. Naime, ne podnose svi jednako izlazak na teren nesigurnosti. Predstava nije rezultat nečega što sam zamišljao pred probe, već bukvalno doživljavam pozorište dok ga radim u određenom prostoru i vremenu. Naravno da je slika ili situacija dominantan momenat u postavljanju scene, ali to nije prenošenje slike koju čovek ima u glavi, već onih osećanja, razmišljanja, misaone strukture koja određuje predstavu – smatra reditelj.

Trošiti vreme publike na jeftinu zabavu ili rad za publiku koja očekuje neku vrstu slatke dosade, nije ono što zanima Urbana. On smatra da je i kod nas veoma malo pozorišnih stvaralaca koji slede i razvijaju svoj koncept.

– Nikada me nije zanimalo dosadno pozorište. U mladosti, zajedno sa vršnjacima, želeo sam da se bavimo nečim drugim. Srećan sam jer mislim da i dalje radim ono čime sam počeo. Ponekad čovek zaluta, ali mislim da sam u sebi uspeo da se vratim prvobitnim stvarima u pozorištu. Ima puno kompromisa, naravno, i u načinu kako se izražavam, i u komunikaciji sa glumcima. Radim i dramske tekstove, a ne mislim da je drama i verbalno najbitniji i jedini način izražavanja, ali jeste najfunkcionalniji i uobičajeni. Možda se ovih dana manje smeškam jer sam u finaliziranju jednog procesa koji sam počeo pre dva meseca, sada se prelamaju razmišljanja o ’Juliju Cezaru’ koji je priča o političkoj moći, preuzimanju te moći, ubistvima, ljudskim nemoralnostima, ljudskoj žrtvi, atentatu – sve su to teme koje čovek preživljava. Ipak, uživam u poslu koji radim, ali to je takav posao, kao kod svih koji ozbiljno rade: teško je i mučno i bolno, i dešava se da patiš – iskren je Urban.