"Šesta" tarifa

Mnogi gradski taksisti koji su se vredno razmileli po ulicama u novogodišnjoj noći, procenili su da cena vožnje, bez pogovora ili dogovora, mora da košta najmanje 1.000 dinara! Koristeći veliku gužvu i premorene povratnike sa proslave na trgu, procenili su da taksimetar, za tu priliku, ne otkucava dovoljno brzo. I da je zbog toga bolje da ga isključe, a da cenu odrede po slobodnoj proceni.

Oko četiri ujutru 1. januara, kada su zaglušujuće petarde utihnule, nije bilo ulice oko Trga republike u kojoj revnosni taksisti nisu lovili vesele i uglavnom podnapite sugrađane i njihove goste.

– Je l′ može do Novog Beograda – pita devojka.

– Može, to je 1.000 dinara – odgovara taksista.

– Nemoguće, to je previše. Izvinite, koja je to tarifa?

– Kakva crna tarifa, sestro slatka? Ovo je novogodišnja noć, to ti je šesta tarifa! Hoćeš, nećeš, ne moraš – odgovara namrgođeni taksista.

Procenio je čovek da, onako izmoreni od šetanja i pijuckanja, ljudi baš i nisu raspoloženi da mnogo razmišljaju o kešu koji im je pretekao po džepovima. Tržišna logika, nema šta.

Mladići i devojke, kao i gosti na Trgu, veseli Slovenci, uglavnom su odlučivali da se povinuju hiru prestoničkih taksista. Nema popusta, ali je bar cena jedinstveno velika za sve. Među nervoznim kolegama bilo je i onih koji su pošteno uključili taksimetar, ali su birali kuda će da voze. Nema solidarnosti kada je potrebno naplatiti tešku noćnu smenu.

– Već imam dve mušterije do Zemuna. Kakve ima veze što je Novi Beograd usput? Izađite i sačekajte drugi taksi – uljudno objašnjava pošteniji taksista.

Beograđani što su odoleli taksistima i odlučili da se voze autobusom u četiri ujutru do Novog Beograda, novogodišnje veče ulepšao je vozač "šesnaestice". Simpatični brkajlija vozio je pažljivo, brinući o putnicima kao o deci. Na svakoj stanici, povlačio je ručnu i skakao na pult pored volana, gledajući da neko slučajno ne ostane zaglavljen na vratima. Dobri vozač nije hteo da im  pokvari raspoloženje. Bezbedno ih je, i besplatno, prevezao do kuće.